Čekajući kontre!

Dok se bioskopi gase i vene sve osim američke mainstream filmske produkcije, u Domu omladine Beograda smotra pod nazivom Vikend francuskog filmapuni bioskopsku salu i danju i noću. I, iako je projektor u slično katastrofalnom stanju kao i onaj u Dvorani kulturnog centra koji je davno odslužio svoje (a opet poslužio za Festival kratkog i dokumentarnog filma, kuku!), obilje lepo obučenog i nadasve civilizovanog sveta dolazi da gleda neameričke, pa čak ne ni najslavnije i najnovije francuske filmove. Šta im je? Da li su to sve Francuzi na privremenom radu ovde, ili su ovdašnji koji uče jezik jer se spremaju na privremeni rad tamo? Stvar je nejasna, ali lepo izgleda i vraća nadu u strpljenje civilizovane publike, koja, eto, postoji. Kažem „strpljenje“ jer osim što je projekcija u tehničkom smislu takva da ili nema oštrine ili nema kolora, ni filmovi u umetničkom i značenjskom smislu nisu mnogo dalje odmakli. Ali, o tome kasnije.

Balkan Slav Spirit , Francuski kulturni centar i Dom omladine Beograda, uz pomoć Grada i nekoliko sponzora, upriličili su, osim svečanog otvaranja i koktela na početku, pet gotovo festivalskih dana sa ukupno trinaest projekcija. Po bagatelnoj ceni od 100 dinara za ulaznicu, prikazano je sedam filmova: Kalifornija (Californie) Jacqesa Fieschia, Stvari srca (Coeurs) Alaina Resnaisa, Idi, živi, postani (Va, vie et Deviens) Radua Mihaileanua, Igrati oštro (La Couperet) Costae Gavrasa, Kako to vidi Šarli (Selon Charlie) Nicole Garciae, Ljubav i neredi (Les Amants reguliers) Philippea GaRrela i Glatko se izvući (L’esquive) Abdellatifa Kechichea.

Manje-više nasumičnim izborom odgledala sam tri filma: Kaliforniju, u kojoj glumi Raša Bukvić i koja je uz prisustvo reditelja Jacquesa Fieschija i glumice Mylene Demongeot otvorila smotru, Stvari srca starog Alaina Resnaisa jer je on reditelj kultnog art-house Prošle godine u Marienbadu (1961, za koji je scenario napisao Alain-Robbe Grillet) i Kako to vidi Šarli Nicole Garciae, glumice koja se onomad nije mnogo proslavila režirajući Trg Vandom, pa sam htela da vidim da li je napredovala. Evo izveštaja:

Kalifornija je srednje žalostan rediteljski debi za francuske prilike slavnog scenariste Fieschija, koji, ruku na srce, ne pati toliko od rediteljskih, koliko od scenarističkih problema! Prema kratkoj priči Georgesa Simenona (svekra Mylene Demongeot), zamenjujući nekadašnje ruske emigrante iz priče sadašnjim srpskim, Fiescshi ispituje mlaku poročnost grupe ljudi, Francuza i Srba, zasnovanu pre svega na neradu radi nerada. Dve postarije francuske žene (jednu od njih tumači slavna Mylene Demongeot, francuski sex-simbol pedesetih i šezdesetih, koja je glumila i u filmovima kakav je Dobar dan, tugo Ottoa Premingera), dva mlada francuska homoseksualca i dva srpska latentna homoseksualca tavore tokom filma u budalastom ništavilu. Onda se pojavljuje kćerka jedne od postarijih žena i prvo razbija latentni homoseksualni par smuvavajući se s Bukvićem. Umesto da to bude inicijalna kapisla svekolikog raspadanja trule badavadžijske zajednice, ona se raspada nejasno i samo koincidencijom u isto vreme. Na kraju su neki mrtvi, a neki samo nestaju iz rediteljevog polja interesovanja. Mladi par će, možda, ostati zajedno. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. A čak se nismo ni vrzmali po onim malograđanskim šabrolovskim krugovima, pa da nam čitava stvar ukaže kako je ništavilo duboko ukorenjeno u sistem u celini.

Resnaisove Stvari srca izgledaju, pak, kao neki film Erica Rohmera, samo sa odraslim, da ne kažem ostarelim junacima: puno usamljenosti, ali i ljudske topline, koja je, u ovom slučaju, ipak hladna jer je za sve i svašta pomalo kasno. A i ljudska dobrota i francuski poznata erotska živahnost više proizlaze iz patologija i patologijica glave nego što su stvari srca. Bivši oficir je nezreli neradnik i polualkos nesposoban da prihvati odgovornost, a verenica mu je neodlučna žena koja preferira zvocanje i doživljavanje tragičnih emocija umesto da živi život; agent za izdavanje nekretnina je kukavica, po svoj prilici incestuozno zaljubljen u svoju mlađu sestru; mlađa sestra je neki zametak Violet Nozije, usamljena jer je istovremeno prečista i preprljava; koleginica agenta za izdavanje nekretnina je fanatično katolički seksualno frustrirana sredovečna uspaljenica; a barmen koji posredno ili neposredno dolazi sa svima u kontakt je neaktivni, zaparloženi gej koji gaji nepokretnog i zlog oca ne bi li mu se dopao pre nego što otac umre. Svakako mnogo zanimljiviji od Fieschija, Resnais se tako, moguće je, u svojoj osamdeset petoj godini, oprašta od nesrećnog i blesavog francuskog segmenta ovoga sveta koji autor, eto, ipak, ne mrzi.

Najzad, Kako to vidi Šarli, tj. kako to vidi Nicole Garcia koja, da odmah budemo načisto, od Trga Vandom nije bog zna gde stigla i samom činjenicom da je opet uzela istog scenaristu, tj. Fieschija glavom i bradom! Priča opet treperi (ili bi trebalo da treperi) od latentne homoseksualnosti: u mali grad stiže slavni naučnik, arheolog-antropolog, da učestvuje na simpozijumu, a zapravo da ponovo sretne prijatelja i kolegu iz mladosti i eventualno ga povede sa sobom izvlačeći ga iz lošeg braka i provincijske čamotinje. Ovde pak imamo presek društva u vidu sitnih lopova, gradonačelnika, prosvetara, pa čak i jednog pretpubertetliju koji sve to gleda i na kojem svet treba da ostane. Uz nešto nemuštog i površnog truda, uz to autorski neuštimovanog, kao što je i sve ostalo u filmu, dečak će uspeti da sačuva roditeljski brak (Francuska će ostati Francuska), no porodica se seli (Francuska će postati Amerika)!

Najgore od svega što čoveku pada na pamet dok gleda ove s puno truda i para urađene filmove, i to u društvu dobronamerne i mnogobrojne publike, jeste sam filmsko-istorijski trenutak francuske kinematografije, koja je, reklo bi se, baš u krizi. Kad se to prošli put desilo, deceniju posle Drugog svetskog rata, pojavile su se mlade snage francuskog novog talasa koje su volele američki film, ali i sebe. Kako su filmovi o kojima sam pisala prepuni upravo novotalasovskog citiranja, restlova i svega ostalog što se kao stilski zahvat ili greška može dogoditi na filmu, nije jasno za šta će se sadašnja mlada filmadžijska generacija u Francuskoj uhvatiti da se izvuče. Po logici stvari, morala bi to da bude istinska kontra – znači, mrzeti Ameriku i mrzeti sebe!? Zvuči zanimljivo, ali i uz najveći napor mašte teško je zamislivo van žanra bolesnih horora. No, sve je to za filmofile, živi bili pa videli!