Industrija nikad nije niže pala. I nikada neću ubaciti u svoj plejer ništa na čemu piše 50 Cent. Pa čak da je to samo cena koštanja. Neke stvari jednostavno nisu toliko jeftine
A, ne! Ne zove se ovaj album Masakr. Već ova recenzija. Samo da se zna.
Napomena: ja, dolepotpisana, ovde sa punom odgovornošću u ulozi ostrašćenog recenzenta, nisam našla za shodno ČAK NI da INFORMATIVNO preslušam album o kom ću reći nekoliko reči u nastavku, svesna da ću time navući gnev ne samo mnogobrojnih fanova
50 Centa koji razumeju srpski, već i poznatih nam organizacija za zaštitu ljudskih prava i boraca protiv govora mržnje (očekujte izraze poput “mišićavi reperski retard”, “mutavi siledžija”, “uvreda za muziku” “sramota za crnu kulturu”...). E pa, pucajte, ja sam taman obukla žutu adidas trenerku i upravo vezujem svoje tajgerice.
Dilema: da li da počnem od pucanja ili od imena?
Reperi smrtno žele da budu shvaćeni smrtno ozbiljno. Čak i kad se zezaju. Ne znam samo kako neki od njih to misle da postignu ako se zovu “50 centi”. Da li nam podsvesno ili svesno šalju poruku o tome kolika je njihova prava vrednost?
O ovom pucanju su sve rekli gengsta reperi s početka devedesetih. Ako ste u tom fazonu. Njihov otac Dr Dre, majstor svog zanata, koji je u nekoliko slučajeva dostigao umetničke visine, već godinama pati od zamora materijala, šireći besciljno svoj neinventivini krug Eminemovih ortaka/klo(v)nova/šatro-neprijatelja. Čak i kad se dogodi da “smisli” najzarazniji “klupski rif”, kao pre dve godine sa In Da Club, ostaje utisak da je limarija na svakom sledećem modelu novog automobila sve gora i gora. Trećerazredna plastika koja sija do prvog pranja.
A prvo pranje je i za hardkor fanove ovog “slučaja” bilo hladan tuš. Posle uspešnog, probojnog Get Rich or Die Tryin, novi album The Massacre, kažu ljubitelji, ne samo što nije ni prineti prethodnom, nego je gnusna i gruba prevara svih koji su se nadali da u liku i delu ovog prevaranta leži bar trunka autentičnosti. Ja verujem fanovima. Ako je ovaj stvor najbolje/najintrigantnije/najposebnije/ što američka mejnstrim rep mašinerija nudi u ovom trenutku, onda je stvar nepovratno otišla do đavola (a jeste, ruku na srce). I tužno je što se klincima ovo uvaljuje kao muzika ili čak kao dobra zabava.
Industrija nikad nije niže pala. Prodati sve po svaku cenu. Fabrikovati bilo kakav identitet, izmisliti bilo kakav kredibilitet, falsifikovati autentičnost bez ikakvog talenta. Podmetati poruke da se do uspeha stiže makijavelijevskom uličnom filozofijom – “koga zaobići, a koga zajebati”. Zamlaćivati milionsku publiku sa dva zarazna akorda ili sempla, tri kila štrasa, šest pločica na stomaku i devet rupa u glavi. Bedno.
To što ja čeznem za angažovanošću i stavom Public Enemy, hipi optimizmom De La Soul, koketnim bezobrazlukom ranog Snoop Dogga ili ispovednom poezijom 2Paca - to je moja stvar. I zato nikad neću ubaciti u svoj plejer ništa na čemu piše 50 Cent. Pa čak da je to samo cena koštanja. Neke stvari jednostavno nisu toliko jeftine.
Kažu, nije se zamerati reperskoj publici. Posvećeni su konzumenti i valja im podilaziti, kaže industrija. Gadna im narav, valja ih se kloniti, kažu u kraju.
“Odvešću te u prodavnicu slatkiša,
daću ti da ližeš lizalicu,
hajde mala, nemoj stati,
samo nastavi dok ne potrefiš mesto...”
Zar je za ovo stradao 2Pac?
Komentari
-
Nikola Knezevic (gost)
| 17.06.2008. 16.45.00
Ma 2pac je bre keva, ali ova pema Candy Shop..je onako vise fensy, nego gangsta!!! Po meni samo prvi album je gangsta!!! Ostalo je shit!! Toliko!
-
g-unit (gost)
| 29.06.2008. 11.33.12
ma bas?nemate vi pojma,pametnjakovici,da je to sve tako nebi oni bili tu gdje jesu,kakav ste to vi uspijeh postigli?FUCK OFF;sta slusas turbo folk ma stavrno no1.....
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.