Novi kolektiv Princa Tame čine Warren Ellis (Bad Seeds, Dirty Three), Martyn Casey (Bad Seeds) i Jim Sclavunos (Bad Seeds, The Cramps). Bend koji jasno oslikava prošlost koju svaki od članova donosi sa sobom: Cave bravure iz dana Birthday Party, Sclavunos noise s kraja 70-ih inspirisan njujorškom scenom, Casey standardno bučan bas na reverbu i Ellis zaljubljenost u avangardu i dečju opčinjenost Black Sabbathom
Na pitanje ima li moralno pokriće da kao vlasnik miliona na bankovnom računu peva o siromašnim gubitnicima,
Jonnhy Cash je svojevremeno odgovorio da dokle god ima dobro pamćenje i bogatu maštu – ima i pokriće.
Da li zvezda poput Nicka Cavea može da peva o seksualnim frustracijama, požudi, strasti i perverznim maštarijama kad iza sebe ima niz veza s nekim od najlepših žena sveta, nekoliko dece i gomilu obožavateljki koje bi sve, ali baš sve učinile za njega? Sudeći prema zvuku Grindermana, Cave ne samo da ima pokriće nego izgleda da je stepen njegovih frustracija blizu tačke ključanja.
Efektno zatvorivši albumom Abbatoir Blues/The Lyre of Orpheus (2004), deo karijere stvaran sa Bad Seedsima, Cave je dvogodišnju pauzu u radu neočekivano prekinuo formiranjem novog benda/projekta.
U sastavu W. Ellis (violina – gitara), M. Casey (bas) i J. Sclavunos (bubnjevi) i Cave kao pevač, na klaviru i gitari,
Grinderman (ime dobili po stihovima legendarnog blues pijaniste Memphis Slima) je tokom sešna u londonskom studiju Metropolis uz producenta
Nicka Launayja (koji je ’82. urezao trag na album
Junkyard Birthday Party) snimio gomilu materijala, odakle je za album izabrano 11 pesama (plus dve za B-strane singlova).
Vrativši se zvukom u doba The Birthday Party i ranih solo albuma, Cave & ostali Grindermani furiozno divljaju kroz doline i brda bluesa, garažnog rocka i punka, samo što su ljubavno-religiozno-autodestruktivne... teme njihovog lidera iz Birthday dana (1977-83) zamenjene seksualno-perverznim preokupacijama čoveka srednjeg doba i posustalog libida.
Siloviti lament umornog rock heroja Get it On najavljuje ono što nas kasnije čeka: neurotično-repetativni ritmovi, besne gitare uz obilje distorzije i feedbacka, buka i bes, seks i požuda, uz strastveno pevanje velikog Nicka, vraćaju nas u doba kad je on stvarno bio divlji. Jer, mesto heroina i alkohola zamenili su iskustvo, strast i mašta.
Sledeća pesma, apokaliptični blues “iz područja niskih strasti”, ubitačna No Pussy Blues, donosi Caveov recital/režanje o nemoći rock zvezde pred mladom obožavateljkom u krevetu: “My face is finished, my body's gone, and I can't help but think, standin' up here in all this applause, and gazin' down at all the young and the beautiful, with their questioning eyes, that I must above all things love myself... No pussy blues...”
Uz silovitu interpretaciju na granici totalnog muzičkog raspada, to postaje brutalno iskrena ispovest čoveka koji jeste prošao sve i svašta, ali i dalje je ostao biće od krvi i mesa... A to se oseća u svakoj pesmi s ovog albuma, bez obzira na to da li je reč o psihodeličnoj vožnji na tragu Velveta u Electric Alice i Grinderman, bučnim diverzijama Depth Charge Ethe i Honey Bee ili blues hipnozama poput Go Tell The Women ili Man In The Moon.
I nešto važno! Koliko god Grinderman na prvi pogled izgledao kao relikt bolje prošlosti, on nije samo potraga za svetim gralom izgubljene mladosti. To je album nekolicine 50-godišnjaka koji su shvatili da višak godina na leđima ne znači i kraj životnih uzbuđenja. Iskustvo i strast su energijom i odsustvom bilo kakve želje za kompromisom Grinderman pretvorile u jedan od najupečatljivijih albuma u tri decenije dugoj karijeri Nicka Cavea i jedno od najprijatnijih iznenađenja ovogodišnje sezone iz kataloga „stari majstori“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.