Prvi deo odabira značajnih književnih dela koja su na skučenom prostoru uspela da ostvare onu pipavu ravnotežu sadržaja, opšte bitnosti, pitkosti i vrhunske veštine. Nešto kao potraga za književnim ekvivalentom savršenoj, trominutnoj pop pesmi
Nedavno objavljeni i više nego poražavajući rezultati istraživanja o čitalačkim navikama domaćeg plebsa zgodan su povod da se skrene pažnja na nekada tek fenomen, a poslednjih decenija i jasno profilisan književni podžanr, koji može poslužiti kao nekakva slamka spasa ukoliko iko želi da se ozbiljno bakće zaustavljanjem dalje erozije značaja lepe književnosti.
Red je da se oda počast onim, obimom nevelikim, ali nesporno bitnim i vešto izvedenim knjigama, čija sažetost nikako nije vid podilaženja urušenom ukusu preostale čitalaca, već pokušaj da se u književnosti, kroz ekonomičnost izraza, postigne varljivi, gotovo apstraktni ali neprolazno privlačni apsolut savršene pop pesme, recimo.
Trska koja misli: Prva među manje-više jednakima istinska bajaderica Trska koja misli (Paideia) mnogonapaćene udarnice Nine Berberove.
U pitanju je fini, suptilni melanž ruskog splina i zapitanosti nad tajnama bitisanja sa jedne, i naglašene modernosti sa druge strane. Modernost se, pre svega ogleda u vešto i diskretno uspostavljenoj ravnoteži između formata novelete, dakle narativnog oblika, i dubokoumnog, a, opet, lako svarljivog eseja.
U ovoj knjižici se nalaze možda i najpromišljenije, a u isto vreme i gotovo lirske melodične rečenice o suštini usamljenosti i samoće.
Berberova, ne bežeći u mizantropiju i samosvojnost, svoj glas daje borbi za vlastiti zabran (ona ga naziva no man’s land) u kome bi svako od nas na sat, dva, na dan... bio onakav kakav jeste, ono što zbilja jeste i što će do Velikog suda zaista i biti; ipak, sledi i iskreno priznanje da „ne treba misliti da je taj drugi život taj no man’s land - praznik, a da je sve ostalo svakodnevica. Deoba ne prolazi po toj crti, ona prolazi po liniji apsolutne tajne i apsolutne slobode.“.
Ženomrzačke priče: Ako je Berberova uspela da poentira izbegavši crnu rupu mizantropije, Patriša Hajsmit (kod nas najprepoznatljivija po ediciji knjiga o gospodinu Ripleyju) se u svojim Ženomrzačkim pričama (Plavi Jahač) zaputila upravo tamo.
Književnim parametrima gledano, nikada se mizoginija nije pokazala kao neodoljiviji i uspeliji motiv kao u ovim kratkim povestima gospođe Hajsmit. Na manje od 100 strana ona pruža živopisan, lucidan, okrutan, ali i zabavan leksikon svakog prezira vrednih stereotipa u koje mnoge žene dobrovoljno upadaju - vesela, pećinska žena, koketa, prikovana za krevet, opunomoćena kurva ili supruga, odgajivačica, pokretni krevetski objekat, propovednica, savršena mala dama...
Za razliku od ostalih dela iz njenog opusa u kojima prevashodno traga za odgovorima na pitanja zašto i kako, Patriša Hajsmit u ovoj zbirci ne traga za rešenjima i objašnjenjima, već hladno, cinično i pronicljivo navodi ono što je očigledno - emancipacija i makar deklarativno izborena jednaka rodna prava nisu učinili mnogo za napredak na putu ka onom što bi se dalo označiti kao the erected woman (uspravljena žena).
Pročitavši ovu puslu od zbirke, ošinut njenom silinom, ubedljivošću i visprenošću, čitalac bez mnogo opiranja prihvata da je antropološki pesimizam jedini način da se sagleda svet onakav kakav je jeste.
Ostavite me (Komentar): Opora i razočarana Marsel Sovažo, autorka čudnog knjižuljka, prave tufahijice među kratkim knjigama, zapravo i testamentarnog oproštaja od ljubavi, književnosti i života, romana Ostavite me (Komentar), izdanje AED Studija, bliska je i Berberovoj i Hajsmitovoj.
Sa Berberovom deli veštinu i hrabrost kojom prepliće lirsko i prozno, a sa Hajsmitovom je spaja gorčina nad opaženom tugom sveta. Iz nevelikog opusa Sovažoove, upravo je ova knjižica izborila svoje malo, ali nepobitno mesto na marginama istorije francuske književnosti.
Junakinja/autorka se, boraveći u sanatorijumu u kome će uskoro i preminuti, u duuugom pismu oprata od verenika koji se odlučio za drugu, objašnjavajući mu da, uprkos gubitku koji boli, odbija da svet sagledava sa manje osećanja i zapitanosti.
Ovo je sjajan, potpuno uspeo eksperiment dopisivanja života kroz književnost, pisana reč, ovde u čvrstom zagrljaju neiskonstruisane boli života koji se gasi, jasno opravdava svoje postojanje - živeti da bi se imalo o čemu pisati, a pisati kako bi se životu, barem u poslednjoj rundi, udahnuo kakav-takav smisao.
Knjigu je možda najrečitije a najjezgrovitije opisala Klara Malro: „Prva knjiga iz pera žene koja nije pokorna... knjiga uzdržane tuge, knjiga dostojanstva“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.