Iako se Queensryche i Fates Warning sa punim pravom mogu smatrati očevima progressive metala, neko drugi je ustoličio pokret, doveo ga do vrhunca i, u krajnjoj liniji, održao svežim toliko godina. Međutim, skorašnji znaci posustajanja su sve alarmantniji i prete da ugase jednu lepu i značajnu epohu
Tehničkom umeću petočlane kompanije zvane
Dream Theater mogu prigovoriti samo laici i budale. Ali, činjenica je da je došlo do kreativnog pada od kada je udarni tandem John Petrucci i Mike Portnoy skrenuo sa prvobitne putanje, a počeo više pažnje da obraća na razne projekte, izdavanje što više live albuma godišnje i ostala sporedna zaluđivanja koja je teško i pobrojati.
Images And Words (1992) spada u najveće bisere koje je čvrsti zvuk ikada izrodio i, uz
Operation Mindcrime (1988), predstavlja krunu njegove progresivne manifestacije. No, DT nisu podlegli pritisku nastalim posle takvog remek dela, već su svoju viziju nastavili jako kvalitetnom pločom
Awake (1994), drugačijim, ali zanimljivim radom
Falling Into Infinity (1997) i odličnim spin off izdanjem
Scenes From A Memory (1999).
Međutim, čini se da su od tada, u svim tim silnim pokušajima da zvuče kao Rush, Slipknot, Metallica, Muse ili U2, Dream ličili na sve osim na sebe. Tranzicija od velikih inovatora do skupa vrhunskih muzičara, koji u bućkurišu svega i svačega pokušavaju da povrate staru slavu, postala je tužna realnost. Deseto poglavlje (računajući i poluautorski A Change of Seasons) je u tom pogledu vrhunac (ili dno).
Teško je bilo zamisliti da će termin “progressive” doživeti žutu minutu baš u rukama svojih najvećih sinova devedesetih, ali glavne vrline žanra koji su apsolvirali više ne egzistiraju u njihovom izrazu. Iako i dalje žestoki i svirački maksimalno precizni, DT danas zvuče prilično bezidejno i nekako istrošeno u pokušaju da budu mračni i opaki. Čak se ni u boljim momentima ne oseća duša i strast, ranija mogućnost da se uspostavi perfektan balans između emocije i virtuoznih ludorija.
Jednostavan pokazatelj današnjeg stanovišta diplomaca Berklijevog muzičkog koledža može se naći u komparaciji njihovih zaštitnih znakova, kilometarskih numera koje odišu čestim promenama ritma, spektakularnim solažama i prepoznatljivim masivnim rifovima.
Ako se uporede stari kultovi Metropolis ili Learning To Live, koji uprkos svojoj dužini nisu posedovali nijednu suvišnu figuru, i The Dark Eternal Night, ep koji bi trebalo da bude dika i ponos novog opusa, postaje jasno šta je vanserijsko delo neospornih majstora, a šta besmisleno i mučno drljanje.
Njihov osećaj za prefinjenu melodiju, koji je tokom 21-godišnje karijere izrodio pregršt arija za pamćenje, takođe je otupio, mada dvodelna In The Presence of Enemies i popasta Forsaken pokazuju tragove nekadašnjeg rudnika prijatnih nota.
Constant Motion je zato Dreamov kandidat za finale globalnog takmičenja u biranju što nezanimljivijeg klona Metallice, u kome su im protivnici mlađane zvezde u usponu
Trivium, sada kolege sa etikete, a
Prophets of War je toliko ljigav manifest protiv rata u Iraku da vam dođe da ga opravdate.
Pozitivnu stavku predstavlja podatak da James LaBrie nikada nije zvučao bolje, što je u isto vreme i jedna velika ironija, budući da se zna ko je do sada bio boljka i dežurni krivac koji je često sputavao egzibicije instrumentalne sekcije.
Posle razočaravajućeg
Octavariuma, ništa bolji
Systematic Chaos, a još jedna ironija je da prethodni pevač
Charlie Dominici, bivši klavijaturista Kevin Moore u svom projektu
Chroma Key, pa i sam LaBrie u solo varijanti danas pokazuju muzičku svest na daleko višem nivou. Iako kod mlađih fanova album možda naiđe na pozitivan feedback, gotovo je sigurno da će ga svi matori vukovi smatrati teškim prosekom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.