Twilight of the Innocents je album na kom se
Ash vraćaju svojim britanskim korenima, posle vrlo čvrstog i amerikanizovanog
Meltdowna, u kom su unutar zvuka u maniru Foo Fighters izvukli maksimum iz svog verovatno najmanje inspirisanog seta pesama.
Očigledno, ono što nije dovoljno dobra melodija za power pop, može da se pretvori u odličan postgrunge. Ovaj povratak u Britaniju nosi u sebi neke paradokse, budući da je upravo ovaj album nastao tokom preseljenja Tima Whelera u Ameriku, kao i razlaza benda s basistkinjom Charlotte Heatherley, čije su obe solo ploče kvintesencijalno britanske.
Na novom albumu, međutim, vratili su se na teren na kom su ideje ipak presudne i ponudili proizvod promenljivog kvaliteta. Možda najkarakterističniji nedostatak ovog izdanja je upravo odsustvo singla koji bi se izdvojio.
Naime, Ash se sada dosledno drže svog bubble gum power pop izraza, sve žanrovske konvencije su tu, ali priče koje pokušavaju da ispričaju znatno su komplikovanije od onoga što kapacitet takve pesme može da podnese. Iako je singl A Life Less Ordinary sa samih početaka grupe Ash bio primer da oni umeju da naprave takvu pesmu, tako nešto potom nisu ponovili.
Ukratko, nepodnošljivu jednostavnost svojih harmonija Ash ovom prilikom često ne uspevaju da pretvore u dopadljivost i nešto vredno pamćenja, pa samim tim Twilight of the Innocents prečesto zvuči banalno.
Isto tako, spustili su gard što se svirke tiče, i čini se da su na ovom albumu smanjili oštrinu koju su imali u svojim pop punk gitarama. Twilight of the Innocents zvuči vrlo glatko, bez oštrih ivica i distorzije, u kojoj su inače bili marinirani najbolji Ash komadi.
Bez namere da zvučim kao neko ko olako lepi etikete, naglasio bih da Tim Wheeler, vođa Asha, slično Noelu Gallagheru, ima vrlo ograničen asortiman tipova pesama kojima vlada. I to nije sramota ukoliko autor kao Wheeler ili Gallagher suvereno vlada tim formama.
Kada je reč o brzim power pop numerama koje su Ash učinile slavnim, na Twilight of the Innocents praktično nema uspešnih predstavnika. Naprosto, sve brze numere su utučene preobimnim narativima i previše uglačanom produkcijom.
Gotovo je neverovatno da u svojim brzim numerama Ash prave početničku grešku i da su im strofe jače od refrena. Zato deonice u kojima Wheeler pokušava da povuče pesmu u pravcu nekog poleta zvuče pomalo tužno.
Što se sporijih stvari tiče, za mesto najposebnije pesme svakako konkuriše singl Polaris, koji zvuči kao Smashing Pumpkins u nekom od snažnih sentimentalnih iskliznuća iz klase Disarm sa Siamese Dream. End of the World zvuči kao neki guilty pleasure ranog postgrungea, na tragu Eelsa, koji je nažalost pomalo neozbiljan za ostatak prilično elegične ambicije.
Zaključenje albuma u naslovnoj numeri zarobljava Wheelera u teškoj pop afektaciji, sa sve klavirom, dobošima koji udaraju marš i gudačima, u pokušaju stvaranja emo epa koji kao da dolazi s poslednjeg albuma Blink-182, koji su to, za razliku od Ash, uspeli uspešno da nam prodaju.
Power pop fanovima kojima je potreban fiks kanonskog Wheelerovog stila, Twilight of the Innocents može da posluži. Iako ova ploča nije ono što bi trebalo da bude, neki od sastojaka su ipak tu.
Nažalost, čini mi se da su baš ovim albumom Ash dali za pravo onima koji smatraju da im albumi ne valjaju, i da treba da snimaju samo singlove.
Paradoks da album ne valja upravo zbog nedostatka pojednačnih hitova malo muti tu kliničku sliku, ali ne može osporiti činjenicu da su Ash uradili jedino što nisu smeli – snimili su dosadan album u žanru koji to ne trpi.
Komentari
-
Sasa (gost)
| 21.05.2009. 16.51.24
"Polaris" jeste jako dirljiva pesma. Inace, Charlotte Heatherley je svirala gitaru u grupi Ash. Strkljasti gospodin sa slika je basista.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.