Činjenica da Moore, kritikujući američki sistem, idealizuje sve druge, u ovom slučaju Kanadu, Britaniju, Francusku i, naravno, Kubu, isprovocirala je ostatak angažovanog sveta koji se u Kanu osetio uvređenim zbog toga što su njihove nacionalne zavere i korupcije ostale netaknute, čak ohrabrene i učrvšćene. Jer, po Mooru, Amerika je najgora zemlja na svetu, a poređenje s blagostanjem u drugim zemljama to samo dodatno potvrđuje
Novi film Michaela Moora, iako još nije doživeo ni američku premijeru, već je ušao u svetsku distribuciju. Film je, naime, pušten na Internet. To je očigledno učinjeno namerno, s obzirom na to da se isto desilo i s njegovim prethodnim filmom Farenhajt 9/11, čime Moor očigledno pokušava da relativizuje značaj bioskopske mreže, a ujedno i potvrdi svoj demokratski angažman tako što će svoje delo učiniti dostupnim narodu.
Ali u prilog proračunatosti ovog poteza ide i činjenica da je Farenhajt 9/11, iako svima dostupan, u bioskopu pogledalo više miliona Amerikanaca. Sve u svemu, možemo da proglasimo da je skoro pa zvanično ovaj film, ipak, imao američku, a samim tim i srpsku premijeru.
Sicko je dokumentarac o užasnom stanju američkog zdravstvenog sistema i o zaveri zdravstvenih osiguranja u odnosu na američke bolesnike. Kao Mojsije, u svesnoj autorskoj metafori, Michael Moore na kraju filma prevozi bolesnike, žrtve američkih piramida, preko mora do novog sveta –zatvora Gvantamo na Kubi – u kojem su smešteni teroristi odgovorni za napad 11/9 jer se ispostavlja da je upravo to tačka u kojoj su zdravstveni uslovi na teritoriji Amerike najbolji.
Cinično se identifikujući s teroristima, Moore diverzira po samoj definiciji zajednice, pitajući se kome on zapravo pripada, ko su ovde „naši“, a ko „njihovi“. On ne uspeva do dođe do zatvora, ali dolazi do zemlje meda i mleka, do Kube, gde će Amerikanci koje je poveo dospeti do zdravstene zaštite koja im je bila uskraćena u najmoćnijoj zemlji na svetu.
Šokantna analiza ovog fenomena nije ono što je izazvalo najveću pažnju u zvaničnom prijemu ovog filma. U Kanu je publiku i novinare pogodilo nešto sasvim drugo. Činjenica da Moore kritikujući američki sistem idealizuje sve druge – u ovom slučaju Kanadu, Britaniju, Francusku i, naravno, Kubu – isprovocirala je ostatak angažovanog sveta koji se u Kanu osetio uvređenim zbog toga što su njihove nacionalne zavere i korupcije ostale netaknute, čak ohrabrene i učvršćene. Jer, po Mooru, Amerika je najgora zemlja na svetu, a poređenje s blagostanjem u drugim zemljama to samo dodatno utvrđuje.
Ovaj problem se može shvatiti na dva načina. Kritički način govori da je Moore pristrasan, neobjektivan i neosvešćen autor koji lokalizuje problem tamo gde su mu dokazi dostupni, a zanemaruje širi kontekst svetske zavere, koja globalno i univerzalno vrši direktno ili indirektno, tiho ili glasno, večnu represiju nad pojedincem kao takvim.
Drugi način gledanja na stvar je da Moore ignoriše tuđe probleme, ne zato što je površan, već zato što tuđi problemi relativizuju krivicu režima koji on kritikuje. Karl Jaspers piše da zločini određene vlasti iskušavaju našu moralnu i metafizičku odgovornost, testirajući naše ponašanje upravo pod teretom te iste vlasti.
Stoga mi postavljamo sociološko, ali i filozofsko pitanje: da li je klasna svest ona koja brine o proleterima svih zemalja ili ona koja hoće da raskrinka zločin koji se nalazi ispred njenog nosa?
Da li je društveno svesniji onaj ko dežurno brani potlačane gde god stigne i pravi od toga instituciju ili onaj ko detektuje korupciju ovde i sad? Da li revolucija počinje klubom ujedinjenih istomišljenika ili reakcijom na očiglednost nepravde?
Karl Marks bi definitivno potvrdio prvi, a Jaspers drugi ponuđeni odgovor. Michael Moore, bliži Jaspersu, očigledno smatra da je osnovni problem borbe za radnička prava bio u njenom internacionalnom karakteru. Jer u trenutku kad su se ugroženi slojevi svih zemalja ujedinili, došli su do zaključka da su svi njihovi kapitalisti, svi njihovi tlačitelji i sve njihove vlasti – podjednako loši.
Tada se mislilo da je pokrenuta revolucija, a upravo oni koji su pevali Internacionalu samo su je relativizovali. Porukom da represivni režim nije posebno, već generalno loš, svakoj vlasti napravljen je savršen alibi. Alibi koji neutrališe zločin poređenjem sa drugim sistemima.
Otud je Moore izabrao da bude više izdajnik nego revolucionar, više terorista nego socijalista, više FBI nego CIA, više autor nego novinar i više odgovoran nego objektivan, smatrajući da se upravo u kontekstu lokalne, unutrašnje zavere kriju univerzalna rešenja pravde, dobra i solidarnosti.
Izbegavši da svom angažmanu nađe referentnu tačku, Moore je svojoj meti, američkom društvu, oduzeo pravdajuće tlo pod nogama. Shvativši da svaka vlast zapravo uživa u tuđim revolucijama, Moore pojam krivice dovodi u blisku vezu s pojmom odgovornosti.
Relativizujući pojam globalne revolucije, on postavlja pitanje proleterijatu i angažovanim intelktualcima celog sveta: hoćete li da rešite zločin ili samo da lamentirate nad nekažnjenom krivicom moćnika?! Hoćete li da raskrinkate fašizam koji se nalazi u vašoj kući ili samo da se učlanite u licencirani fond globalnog angažmana?!
Univerzalne poruke se kopaju po dubini, a ne po širini. One nisu tačke poređenja, već autenična svedočenja o nepravdi. Društvena odgovornost se uspostavlja upravo tamo gde nema alibija pred činjenicom da je konkretna vlast najgora vlast i gde pojedinac ne može da pobegne pred tim saznanjem tako što će analizirati tuđe ili globalne probleme.
Kao što, po Jaspersu, nema većih krivaca za genocid od samih Nemaca, kao što, po Mooreu, nema većih ubica od američke vlasti, tako i svako od nas mora da bude svestan sopstvene odgovornosti pred zločinom. Gresi i korupcija unutar okolnih zemalja, ma koliko bili istorijski realni pa i činjenično dokazivi, neće pomoći ni našem moralu, ni našoj savesti.
U kontekstu moje moralne krivice nebitno je što postoje zločini i u Francuskoj, ako ja vidim ubicu u ova četiri zida. To je upravo moderan koncept socijalne, ali i pravosudne svesti.
Istorijski zaključak pobede nad fašizmom jeste da je hrabrije delovati lokalno nego globalno, uprkos tome što je lokalno geografski manja reč. Lokalna diverzija je ta koja drma društvene temelje, ona ruši noseće zidove režima, ona sprema Tajnu večeru, ona nosi slojevitost vertikalne poruke.
Poruke koja više govori o potencijalnoj snazi običnog čoveka nego o kinetičkoj krivici moćnika. Običan čovek, po ovoj definiciji, u stvari, ne postoji. Svi ćemo se mi pred očiglednim zločinom i zaudarajućom korupcijom pokazati ili kao heroji ili kao saučesnici.
Onaj ko misli da je nevidljiv i neutralan danas, biće saučesnik sutra. Onaj koji rizikuje titulu izdajnika danas, biće oslobodilac posle okupacije. Onaj koji ruši Jerusalimski hram danas, biće onaj koji pobeđuje smrt u nedelju. I kao što je Napoleon bio izdajnik za kraljevinu, kao što je Mojsije bio izdajnik za Egipćane, kao što je Konstantin izdajnik za Jupitera, kao što je Karl Jaspers onomad bio izdajnik za Nemce, tako je i Michael Moore američki izdajnik, onaj koji smatra da taj koji nas napada spolja zapravo radi za nas, iznutra.
Sicko ne veruje u globalnu, već u mikrozaveru, u zaveru bližnjih, u zaveru naše vlasti, naših medija, našeg zdravstva, i našeg društva, ma ko bili naši u bilo kom slučaju!
Viva la resistance!
Komentari
-
Cash only (gost)
| 05.12.2008. 19.24.57
Kakva gomila dezinformacija...Uzas!Nekome zaista smeta sto je u filmu, i pored svih njegovih nedostataka, predstavljena surova istina o potpunom moralnom, ljudskom i svakakvom drugom posrnucu americkog drustva i cjelini.Takodje, postoji gomila neospornih CINJENICA u filmu.Npr, CINJENICA je da neko besmisleno mnogo novca zaradjuje na tudjoj nesreci.CINJENICA je da ljudi imaju sve manje i manje novca da plate tu besmisleno visoku cijenu zdravstvenog osiguranja.CINJENICA je da u domen ljudskih prava, za koja sa SAD tako "snazno" zalazu definitivno spada i PRAVO na lijecenje, zdravstvenu i socijalnu zastitu.U jednoj diktaturi, poput recimo Kube, ovakve stvari su dostupne.Zasto nisu i u "kolijevci demokratije"?
Film "Sicko" nam pruza jedan zaista dobar uvid u u sve potencijalne puteve posrnuca, urusavanja drustvenog sistema kojim su krenule SAD.
Film predstavlja svojevrsnu opomenu i poziv na razum, dok jos ima nade u promjene.
I kao sto rece sam autor:
"Da, ostajem optimista. Nisam cinik. Ja apsolutno verujem da se ljudi mogu promeniti. Verujem da su Amerikanci, kako sam rekao u filmu, naše jezgro. Mi imamo dobro srce i imamo savest. Ponekad sporije učimo i treba nam vremena da shvatimo neke stvari. Kada sam govorio na dodeli Oskara da smo uvučeni u rat iz izmišljenih razloga, 80% američke javnosti je podržavalo rat, a ja sam bio u onih 20% koji su bili protiv. Ali sada, 72% populacije je protiv g-dina Busha. Tako da se nadam da će moji američki sugrađani na kraju shvatiti, ali nažalost, za to je potrebno vreme..."
P.S.Svima je i vise nego jasno da nije u pitanju nikakva "zavera",vec sovinisticko-kapitalisticki ideal kojim se vode tvorci zakona o z. osiguranju u SAD (citaj-novac)...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.