Jesenji Orkestar je neformalna muzička grupa koja izvodi pretežno akustičnu muziku. Grupa je svoje utočište pronašla u Kombinat Rekordu u Vrbasu. Tokom raznih vikenda u protekloj sezoni jesen-zima-proleće snimljeno je 13 pesama objavljenih u skromnom tiražu na plastičnom disku i neograničenom na internetu
Iako vrvi od novih bendova, srpska scena i dalje oskudeva u aktivnim kvalitetima koji bi poslužili kao jasni orijentiri. To nije pitanje elitizma, ali jeste hijerarhije, bez koje nikada nije bilo razvijene rock scene – ni u Njujorku, ni u Mančesteru, ni u Sijetlu, ni u Beogradu.
Hijerarhija zasnovana na pravim vrednostima pospešuje orijentisanje – a, samim tim, i napredak - u svim segmentima scene: kako kada su u pitanju
mediji,
publika i biznis, tako i među samim
muzičarima.
Jarboli - u kojim je
Daniel Kovač gitarista/pevač/autor - su bend s velikim potencijalom; bend koji bi mogao da odigra ključnu ulogu u form(at)iranju domaće scene. Realnost njihove karijere, međutim, govori o nespremnosti, ili prosto nedostatku želje, da se tako nešto učini. LP
Suvišna sloboda (2001) sadrži dragocenu količinu kompetentnog i razgovetnog pop senzibiliteta, vrline koje ovde odavno nema dovoljno.
Naredni LP
Buđanje proleća (2006), međutim, vidim kao propuštenu priliku i za bend i za scenu. Nalazim, naime, da društvu u kojem su različite loše „avangarde“ često vodeće snage i nisu baš ljuto potrebni loši „avangardni“ albumi izvanrednih Jarbola.
Pored angažmana u matičnom bendu, Daniel se može videti na sve strane: ako već nije na bini s nekim od domaćih bendova, vrlo je verovatno da đuska u prvim redovima, kao kakav veseli duh domaće scene.
Daniel Kovač i njegov Jesenji Orkestar, neobavezni projekat nastao u Kovačevom vojvođanskom utočištu, kući tetke lidera Velikog Prezira
Vladimira Kolarićau Vrbasu, jasno – mnogo jasnije nego poslednji album Jarbola – govori da ovaj muzičar i njegov matični bend i dalje mogu da veoma značajno poprave stanje na sceni.
Numera
Povratak u rodni grad, koja otvara album, ima veliki broj vrlina koje bi buduće radove Jarbola mogle da učine velikim. Maršovski tempo a la
Arcade Fire odiše savremenošću; nervoza i pozitivnost idu ruku pod ruku, elegantnim pop hodom po ivici, sublimirajući neke od najvećih Kovačevih autorskih kvaliteta.
Kako u ovoj pesmi, tako i drugde širom albuma
(Lepe stvari,
Hoću da budem loš...) postoji zdrava doza poletnog punk rocka, koja Kovaču – i Jarbolima – pristaje znatno bolje nego eksperimentisanje
Šarlo-Akrobata-za-XXI-vek.
A tu je i ono što je ključno: pop. Nijedna pesma ne beži od melodije; lirika je razgovetna i sadržajna u isti mah. Dobro skrojeno lo-fi ruho Kovaču i Jesenjem Orkestru lepo stoji: interesantno je, međutim, zamišljati ove pesme kao precizno producirane indie-pop komade u punom bendovskom izdanju.
E, tako bi, prema mišljenju potpisnika, mogli da zvuče izvrsni Jarboli, ostvareni, raspevani, hrabri, otisnuti. Svesni da su previše melodijski nadareni da bi se onako (Buđanje proleća) rado upuštali u eksperimentalni poluplesni poluelitizam.
Šarlo je okej, ali gde su
Bajaga,
Belan, Štulić, Mlinarec, pozniji Mladenović; Gallagheri, Squire i Brown, Lennon i McCartney? Uz pohvale ovom veoma dobrom izdanju, ide i želja da nabrojani izađu iz ušuškanosti kuće Koletove tetke i na velika vrata uđu u Veliki Srpski Pop Rock Album sa Smislom – sledeći, nadam se, album izvrsnih Jarbola.
Ova skromna postranična avantura dokazuje nešto važno: da prijemčiviji, manje ekscentrični od dvojice Jarbolovih songwritera, kao autor i izvođač, sa svojim matičnim bendom na aktuelnu domaću scenu (i dalje) može na velika vrata da uvede razgovetan savremeni pop rock kakav joj bolno nedostaje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.