Na sinoćnom koncertu, vremešna legenda iz Čikaga, u izlizanim farmerkama i iznošenoj majici s likom Ray Charlesa, podigao je standard ovdašnjih koncerata još jednu lestvicu naviše svirkom koja je trajala više od dva sata, a čiju konstantu čini njegov magični vokal
Mesto: Velika sala SKC-a
Vreme: Nedelja, 12. avgust 2007.
Produkcija: Belef 07
Terry Callier je jedna od dobro čuvanih tajni muzičke industrije: njegovi folk albumi iz 70-ih su otkriveni široj publici tek u poslednjoj deceniji prošlog veka, kada je ovaj trubadur doživeo svojevrsni
revival. Deset godina nakon toga i beogradska publika ima prilike da ga čuje u okviru Beogradskog letnjeg festivala (koji je doveo i
Jimmy Tenora, koji je vrhunac takođe doživeo u prošloj deceniji).
Što ne znači da je Callier prekasno došao - ovaj koncert je dokaz onoga čemu smo svedoci celo ovo vreme - Terry Callier je vanvremenska pojava. Njegov vokal se sjajno uklapa i u kanon soul muzike 60-ih i 70-ih godina, kao i svežu produkciju (
Beth Orthon,
Koop i
Massive Attack).
Čovek u godinama, pomalo čak i stidljiv, dok ne počne da peva deluje zatečen beogradskom pažnjom, a već na drugoj numeri Love Theme from Spartacus, posle dugog klavirskog uvoda, uspeva da hipnotiše publiku. Prati ga grupa usviranih sredovečnih belaca, kontrapunkt Callierovoj Out-of-Africa pojavi, koji izgledaju kao da se prvenstveno sami dobro zabavljaju tokom ovog dugosvirajućeg jamma.
Slede numere sa poslednjeg studijskog albuma Lookin’ Out i Jazz, My Rhythm i Blues, što vrlo lako može i poslužiti kao tag za njegov muzički stil. Tempo i emociju diktira saksofon ili flauta, kao i klavijatura, tako se stvari malo razmrdavaju u punoj sali tokom latino obojene C’est La Vie.
Pesma posvećena Miles Davisu, 4 Miles, još je jedna numera u bržem tempu - ona prolazi u nadsviravanju klavijaturiste i saksofoniste, a kasnije biva očigledno da saksofon odnosi pobedu, kome se priključuje sa vokalnom improvizacijom i sam Callier.
Lament (ali bez trunke patetike) Nobody, but Yourself završava zvanični deo koncerta, koji je trajao dobra dva sata i tokom koga se niko nije štedeo.
Bez obzira da li peva o ljubavi (When My Lady Danced), slobodi (Fix the Blame) ili uslovno rečeno duhovnosti i religiji (Lazarus Man), Terry Callier ne menja trajektoriju, on je smiren i dostojanstven, a njegov topli glas čini svaki od tih nedostižnih ideala barem malo bližim.
„We Love You“ čuje se iz publike posle višeminutnog aplauza, Terry Callier zastaje i prekida misao - „I Love You Too“ dolazi sa bine. A onda i And I Love Her Beatlesa za kraj.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.