...ali Bog je na “našoj” strani

scenario: Pedro Almodóvar
uloge: Gael Garcia Bernal, Fele Martinez, Daniel Giménez Cacho, Nacho Pérez, Raúl Garcia Forneiro, Francisco Boira
producent: Agustin Almodovar
žanr: drama/triler
trajanje: 109 min.
proizvodnja: Španija, 2004.
svetska premijera: 19. novembar 2004.
zvanični web: Club Cultura
fotografije: Yahoo
trejleri: Yahoo

Četvrt veka nakon premijere njegovog prvog celovečernjeg filma Pepi, Luci i Bom, Pedro Almodóvar odlučio je da se suoči sa autobiografskim materijalom. Elementi koji su zaista zasnovani na biografskim podacima su obrazovanje u katoličkom internatu, vremenski okvir kao i činjenica da je jedan od dvojice protagonista, Enrike (Fele Martinez), zapravo filmski reditelj koji započinje karijeru 1980. - upravo te godine kada je spomenuti Almodovarov film prvi put prikazan u komercijalnim bioskopima.

Iako ima preklapanja sa činjenicama Almodovarovog života, autobiografska podloga „Lošeg vaspitanja“ tretirana je sa distancom. Izostala je empatija poput one u prethodnom Almodovarovom filmu, Pričaj s njom gde su za to upotrebljeni vreme i pažnja koje bolničar ulaže u uspostavljanje komunikacije sa pacijentkinjom u komi, a samim tim i vremena koje gledalac investira u svoj odnos prema liku bolničara.

Naprotiv, u hiperverbalizovanom Lošem vaspitanju, o događajima se saznaje posredstvom prepričavanja ili posredstvom flešbekova ubačenih usred rečenica. Tako se bez eksplicitnosti prikazuju senzualnost dvojice dečaka u internatu i potčinjavanje jednog od njih svešteniku kako bi predupredio kaznu. Distanciranost prema protagonistima čini ih artificijelnima, potpuno podređenima minucioznom zapletu i empatija sasvim izostaje.

Dok u Enrikeovom i Ignasiovom detinjstvu potčinjavanje ima svrhu socijalizacije (inicijacije u verskoobrazovni sistem koji jeste strogo hijerarhizovan), u svetu filmske industrije, Huan pristaje da postane ljubavnik reditelja Enrikea da bi dobio ulogu u sopstvenom scenariju - filmu-unutar-filma koji Enrike režira. Pritom je sasvim precizno definisano da je u tom asimetričnom odnosu partner koji ima svu kontrolu onaj koji i inače ima moć odlučivanja da li će autsajder (potencijalni scenarista, potencijalni glumac) zaista postati deo hermetičnog sistema koji filmska industrija predstavlja.

Principi socijalizacije u kompaktni sistem jedne verske ili filmske institucije, svejedno je, podrazumevaju "poštivanje" niza implicitnih zahteva, izražavanja privrženosti formi, a nipošto pojedincu! S tim u vezi, otac Manolo (Daniel Giménez Cacho) seksualno zlostavlja Ignasija ne zbog naklonosti, već isključivo zbog ispoljavanja dominacije unutar lestvice nadređenih i podređenih, kao što je, uostalom, i slučaj u situacijama heteroseksualnog silovanja. S obzirom da su i verskoobrazovna i filmska hijerarhija domen muškog dokazivanja, u kojem je žena predstavljena posredstvom svoje reproduktivne (Devica Marija) odnosno erotske (filmska diva) uloge i fizičkog isključivanja iz pojedinih delova crkve, odnosno procesa filmskog stvaralaštva, sasvim je dosledno da je osujećena socijalizacija prikazana kroz transvestizam. U skladu sa elementom koji je francuski sociolog Pjer Burdije definisao kao "zavisnost u odnosu na mišljenje muške hijerarhije", stimuliše se razvoj osobina koje su dijametralno suprotne onima koje se obično smatraju tipičnim za žene - strast, senzualnost, ranjivost koja proističe iz straha da će ono čemu su privržene biti povređeno ili uništeno. Konsekvento, trenutak kada je Ignasija prvi put silovao otac Manolo, jeste trenutak kada dečak spoznaje da je strah nestao, te da je samim tim sposoban da više ne preza ni od čega, dakle da sâm nudi usluge zarad kontrausluga u lancu manipulacija. Dogovori bivaju iznevereni, manipulacija se multiplikuje, a likovi gube u koncentričnim krugovima neiskrenosti, neautentičnih odnosa zasnovanih na moći i novcu.

Ipak, kada “oružje” delotvorno unutar crkvene lestvice pokuša da koristi autsajder, odnosno kada transvestit Zahara (Gael Garcia Bernal) pokuša da uceni oca Manola da će obelodaniti njegovo zlostavljanje dečaka Ignasija ukoliko zauzvrat ne dobije milion pezeta, sveštenik u pomoć poziva kolegu kako bi ga/je njih dvojica zajedno fizički potčinili. Savest pred mogućim pogledom Svevišnjeg otac Manolo smiruje konstatacijom da je "Bog na njihovoj strani"; dakle, na vrhu piramide moći nalazi se nevidljivi, a svevideći i stoga najdelotvorniji instrument posredstvom kojeg se opravdavaju represivni postupci. "Ne verujem u Boga, ja sam hedonista", izjavljuje dečak Enrike, budući reditelj, koji ne prihvata da postane deo sistema, zbog čega biva izbačen iz škole, ali zahvaljujući tome i uspostavlja sopstvene vrednosti van granica tog i takvog sistema. Nasuprot njegovom slučaju, kod Ignasija je i dalje prisutan emocionalni naboj i negativna vezanost za sistem, a nemogućnost disocijacije vodi ga u autodestruktivno ponašanje heroinske zavisnosti. Štaviše, njegovo simboličko potčinjavanje iz detinjstva poprima i fiziološku manifestaciju - on je predoperativni transseksualac čija je aspiracija da konačno zaista i postane žena.

Usvojene norme sa sobom nosi još jedna od ljudskih olupina sistema - otac Manolo, iako u drugom delu filma živi svetovnim živom, u heteroseksualnom braku i ima sopstvenog sina. Poput žene iz tabloida (Enrike traži životne priče kao rediteljsku inspiraciju) "koja grli krokodila dok je on živu proždire", Manolo, i dalje u fatalnom zagrljaju ustrojstva koje na privrženost reaguje agresivnošću, inicira seksualnu vezu sa Ignasijevim mlađim bratom Huanom, ponavljajući davno usvojene matrice.

Za razliku od prethodnih Almodovarovih dela - dramâ, melodramâ i komedijâ, film Loše vaspitanje urađen je u film-noar maniru: ni pomoću kvazisaspens instrumentala ne uspeva da nas iole zainteresuje za sudbine ciničnih likova koji manipulišu jedni drugima. Jukstapozicioniranjem "šta je dalje bilo" - završetka na prethodni prikaz mehanizama manipulacije, otkriva se ono što je iz filma namerno izostavljeno - pasión. Ova reč, u uobičajenom značenju strasti. ali i u verskom kontekstu stradanja Isusovog, a naspram domena gde je ranjivost svakog od subjekata utoliko manja ukoliko strast manje ispoljava, ostaje na celoj površini crnog filmskog platna kao konstatacija da jedan element nedostaje.

Poslednji Almodovarov film sasvim je lišen njegovog dosadašnjeg humora i razigranosti, a čak i jarke primarne boje, zaštitni znak ovog reditelja, u sumornom okruženju „Lošeg vaspitanja“ deluju nekako prljavo, a transvestiti nekako ofucano. Sasvim dosledno: koja je stroga hijerarhija ikada tolerisala humor?