Lepi pejzaži uvek su u retrovizoru. Krivine ih otržu kao stranice zaboravljene bajke. Džombasta vožnja, a vi se razumete samo u dečije bolesti. Posežete za oružjem koje se trucka u gepeku. Tamo nalazite samo prašnjavo srce dobrog kalibra. Ne reci nikom je vratolomna vožnja koja vas podseća koliko ste lomljivi
Scenario: Guillaume Canet, Philippe Lefebvre (po romanu Harlana Cobena)
Uloge: Francois Cluzet, Andre Dussollier, Marie-Josee Croze, Kristin Scott Thomas, Nathalie Baye...
Žanr: triler
Proizvodnja: 2006.
Trajanje: 125 min
Zvanični sajt: www.tellno-one.com
Kao posle svake dobro zakomplikovane priče, po završetku filma Ne reci nikom krenete da premotavate priču unazad. Da vidite da li se i kako sve uklapa.
Jer, tokom dva sata traganja Alexandrea Becka za istinom o smrti svoje supruge Margot, nemate kad da se bavite rekonstrukcijom. Idući unazad, priča se naposletku sklapa u jednostavan baštenski sto.
Prijateljska večerinka nalik je početku kakve letnje priče Erica Rohmera. Pokazaće se da je stabilnost svakodnevnog života, oličenog u trpezi, samo privid koji se lako, iz Rohmerovog goblena, rasklapa u komplikovanu
Hitchcockovu panoramu.
Beck, glavni junak romana američkog pisca
Harlana Cobena čiju radnju Guillaume Canet premešta u Francusku, strpljivi je pedijatar koji uči decu da razlikuju boje. Dok petogodišnjaci pokušavaju da u kutiji sa raznobojnim štapićima pronađu zeleni, Beck sa istom nemoći nalazi da su se boje u njegovom svetu pobrkale.
Bela za venčanje, crna za sahranu? Niz ceremenojalnih šifara ispod kojih se, vremenom, lako gubi lik voljene žene.
Misterija oko smrti Margot Beck jeste postavljena kao mozgalica, sa dovoljno pitanja na koje su dati sumnjivi odgovori, da vas navodi na logično razrešenje. Da glavni junak nije sasvim skrenuo pameću kada tvrdi da veruje da je njegova zvanično mrtva supruga - živa.
Međutim, komplikovanu zagonetku u vidu šifrovanih mejlova, snimaka sa kamera za video nadzor, tajnih sefova i fotografija, Canet plete sa svešću o fantomskoj prirodi „vaskrsle“ žene i emotivnom učinku njene pojave na glavnog junaka. Svestan da samo logičko rešavanje zagonetke vodi mekgafinu i plotu, uz Beckovu potragu za dokazima, razvija i njegovu nadu u novu šansu i strah od nepoznatog koje ona nosi.
Jer, pojava Margot ujedno je izvor nade u novi početak i pretnja po Beckovu uspomenu na ženu koju je mislio da poznaje. Za simbiozu nepoznanice i želje u glavnom junaku, Canet se obraća sablasno lirskom zabranu iz kog se izmenjene vraćaju dame u
Vrtoglavici,
Apartmanu ili još jednom novijem francuskom trileru
Leming.
I u Ne reci nikom, elementi bajkovite romanse odvučeni su negde u mrak i vraćeni nazad kao njen fantomski negativ koji zavodi junaka da obilazi čvorišta na kojima je u prošlosti odnegovana romansa (klupe u parku, letnjikovce).
Reditelj Guillaume Canet uspeva da stvori upečatljiv svet od niza sporednih junaka. Likovi detektiva su, umesto na klišeima, izgrađeni maštovito i inspirisano, a Beckova potraga svrdla kroz razuđenu društvenu piramidu: pedijatrijska klinika, mafijaške jazbine, elitni konjički klub.
I ti silni ženski likovi sve imaju svoje mesto u Beckovom svetu i udeo su u istrazi. Zajedničko im je da sve one nisu Beckova supruga. Canet od njih pravi raznolik ženski buket u kom se traži lik Margot. Pred nizom njenih verzija, kao pred Sfingama, junak traži odgovore koji bi mogli da obesmisle ono malo uspomena na koje računa.
Melanholični muzički lajtmotiv neodvojivi je deo priče o težnji ka idealnom spoju dvoje ljudi, između kojih nema fantomskih dvojnika sačinjenih od laži i prećutkivanja. I sve to, par domaćih bioskopa, preležalo je za nedelju dana.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.