U drugom romanu Daniela Kovača, junak Daniel Danilkov ponekad sam, a ponekad u društvu srodnih lutajućih duša sklonih samoizgonu i vlastitim osvajačkim porivima, krstari Rumunijom, Mađarskom, Bugarskom, Moldavijom... Evropom 2
U svom literarnom prvencu, romanu
Logika pruge, reke i otpada (Beopolis, 2002)
, Daniel Kovač(Jarboli,
Jesenji orkestar) piše i sledeće: „Svet može i da crkne, skroz da se poremeti, ali samo onaj spoljašnji, stvarni, porozni. Onaj smišljeni, odsanjani i stvoreni će uvek tu da stoji i postoji. Sasvim pouzdano.“
Pet godina kasnije, kroz roman Carstvo (Beopolis, avgust 2007), Kovač preispituje lično osvajanje prostora, pokušavajući da razluči može li se kretanjem osvojiti i ono najbitnije – vertikala duhovne promene.
Logika pruge, reke i otpada je predstavljala gotovo sumanut podvig. Iako potiče iz drugog miljea, Kovač je tu mudro odabrao da se potpuno odrekne klasične romaneskne naracije, ne bi li kroz to odricanje stigao do načina kojim se dâ dočarati eteričnost i neopipiljivost subjektivnog doživljaja sveta. I u tome je uspeo. Samo tako.
Logika je potraga za obrisima grada za koji bi autor voleo da postoji ispod grada koji ga okružuje i koji mu daje sve manje povoda za takvu nadu. Osim toga, Kovač se ovde odvažio da kroz suptilni postmoderni mimetizam oda počast Leonidu Šejki i njegovoj slikarskoj trupi Mediala, duhovito se poigravajući sa Šejkinim klasifikatorskim zanosom.
Kovač u ovom uratku baštini nasleđe ekstremističkog literarnog izraza Branimira Šćepanovića i/ili Branislava Glumca, recimo, ignorišući zaplet, karakterizaciju, dramsku gradaciju… Umesto toga, odlučuje se skoro inventarsko nabrajanje viđenog na putu ka svom „smišljenom, odsanjanom i stvorenom“ gradu.
U Carstvu, pak, on svom heteronimu Danielu Danilkovu dodeljuje ulogu osvajača prostora mahom posrnulog, komunističkog, istočnoevropskog carstva. Beležići njegove pohode, on prati i njegove korenske, lične transformacije i mutacije. Roman počinje dosta bezbrižno i u velikoj meri iznenađujuće: na nekih 30-ak stranica izložene su reminiscencije na bezbrižno, vojvođansko detinjstvo koje, mada pojednostavljeno, najviše zbog usredsređenosti na detalj u sebi nosi ponešto od kišovskog tona.
Nastavak priče donosi stil i opsesivne teme prepoznatljive iz prvenca: Danilkov, ponajviše sam, a ponekad u društvu srodnih lutajućih duša sklonih samoizgonu i vlastitim osvajačkim porivima, krstari onim što bi Vojislav Despotov nazvao Evropom 2 - Rumunijom, Mađarskom, Bugarskom, Moldavijom...
Mada u jednoj od retkih fantazmagoričnih epizoda susreće čuvenog osvajača Atilu Hana, cilj putešestvija je prevashodno introspektivna potraga za onim pravim ili nekim drugim Ja.
„Čovek može biti loš, najgori, ali daje svoj biser, jedini koji poseduje i to je njegova veličina. I neće taj biser nikome da okači oko vrata, da mu ga natovari na leđa da mu pukne kičma, da se slomi od težine. Ne hvali se, niti njime kiti zbog svog života. Veliki rizik, ogromna verovatnoća neuspeha, ali je dobitak srazmeran tome. Mada, najčešće neupotrebljiv.“
Pri samom kraju romana, gde se Kovačevo pismo vidljivo zgušnjava, Danilkov, pikarski junak sa greškom, primećuje kako je „sve ovo jedno, veliko pozorište, svaki voz jedna predstava, veoma životna, sa stvarnim i strašnim posledicama. Uprkos svemu, vredi igrati. Stvarnost je tako komandovala i odlučila“.
Carstvo jeste zanimljiv i kod nas nesvakidašnji spoj bildungs-romana i bajkolikog putopisa. Ali, sve i uzimajući u obzir potpuno legitimno pravo autora da promeni rukopis, mora se priznati očito: predstavlja izvestan pad u odnosu na Logiku...; prevashodno zbog repetitivnosti, uvek nezahvalne tehnike prepričavanja i nedostatka opipljivijeg kohezivnog faktora među nekim od iznetih epizoda.
Bilo da se radi o nedovoljno brušenom radu, prokletstvu drugog dela ili usudu onih višestruko darovanih, Kovačev glas, uprkos manjkavostima Carstva, ostaje zanimljiv i disonantan u odnosu na ponudu i svakako vredan buduće pažnje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.