Woodstock splav

Vreme: Petak, 9. novembar 2007.
Mesto: Beogradska arena, Beograd
Organizacija: Arena Beograd, Lupa Promotion

Pre tačno godinu dana u Beogradu je bio koncert Bryana Adamsa. Sećam se da je trebalo da bude održan u Areni, koja je tek razrađivala svoju koncertnu namenu, ali upravo zato što neke stvari još nisu bile finalizovane, koncert je prebačen u manje omiljenu Halu Sportova. Sada kada je na red došao Joe Cocker, Arena već neko vreme redovno ugošćuje zvezde i stvari deluju dosta uhodano.

Osim ponekad na ulazu kada pada kiša, kao što je ovde bio slučaj. Tu se između ostalih zadesio jedan par, mladić koji je pričao telefonom i devojka koja je sve vreme paničila zbog gužve koja je snašla na ulazu. U jednom momentu je uzviknula: „Prekini da telefoniraš! I ako si me već doveo na ovaj koncert, mogao bi i da me zaštitiš u ovakvoj situaciji!“. Za one koji se brinu kako je naša junakinja prošla, da znate da su svi prošli neozleđeni pre, posle i za vreme koncerta.

Sledeća stvar koja je ukazivala na tip nastupa i profil publike bila je da na koncertu nisu postojala mesta za stajanje. Na parteru na kojem su mnogi ostavili znoj kada su nastupali Muse, Kaiser Chiefs ili 50 Cent, stajali su redovi sedišta. I za početak su sedeli svi sem izvođača. Osim publike čiji dobar deo ste mogli da naslutite po priči sa ulaza, bilo je svakako dosta onih koji su doživeli da uživo prate Woodstock. I to mislim na onaj prvi. To je sve rezultiralo time da je Arena bila puna do vrha.

Joe Cocker je, inače, veoma zanimljiv lik. Oko sebe okuplja talentovanu, iskusnu i uvežbanu ekipu muzičara i atraktivne prateće vokale; uz bogate blues i rock aranžmane, cela njegova priča zvuči dosta uverljivo. Svaku iole bržu pesmu je završavao veoma karakterističnim skokom i prizemljenjem sa stegnutim pesnicama (koje postaje maaalkice predvidljivo posle nekog 14. puta) i svaka druga-treća pesma ima njegovo prepoznatljivo hrapavo vrištanje koja publika obavezno srdačno pozdravlja.

Ali, on je ipak čovek koji je muzički aktivan oko 40 godina, starog kova i siguran sam da ne menja puno toga u svojim nastupima. Nisam siguran da i pucanje glasa na kraju balade You Are So Beautiful nije deo uvežbanog repertoara.

Uostalom, pesme koje realno izazivaju reakciju na koncertu su proverene, jer su sve starije od 15 godina. Tako je u prvom delu koncerta baladni blok Up Where We Belong, N’Oubliez Jamais i You Are So Beautiful kupio naročito onaj deo publike čija je predstavnica paničila na ulazu, obrade Come Together i Summer in the City naročito su obradovale Woodstock grupaciju, a u drugom delu, sa You Can Leave Your Hat On, Unchain My Heart i With a Little Help from My Friends pokriven je i segment publike čiji je predstavnik telefonirao na ulazu.

Na stranu što je ceo koncert bio zaista korektan, fascinantno je da čovek koji je čitavu karijeru izgradio kao interpretator tuđih pesama još uvek ima tu harizmu kod publike kojoj je i dalje film 9 i po nedelja nešto najerotičnije što su gledali u životu. Večiti problem sa ovakvim nastupima je što povod zbog kojeg je izvođač tu, što je u slučaju Cockera novi album, apsolutno nikoga ne interesuje, tako da pauzu između dva bloka hitova kada idu pesme sa novog albuma (kao što je naslovna Hymn for My Soul) publika koristi da obavi SMS dužnosti ili da se odšeta po pivo ili do toaleta.

Onda ispada da bi malo ko primetio razliku između ovog i koncerta Cockera od pre 20 godina, jer sa izuzetkom tih par novih popunjavača, vreme je za njega stalo. A izgleda da Srbija to najbolje i u najvećem broju razume.