Sedamnaeset gospodara

Mesto: Velika sala SKC-a, Beograd
Vreme: Nedelja, 9. decembar 2007.
Organizacija: SKC

Dok mi se u ovoj postkoncertnoj noći u kojoj treba da ispišem rekapitulaciju utisaka sa tek završenog događaja koncentracija klima a pivo sa šanka SKC-a me i dalje uspavljuje, siguran sam u jedno: Pankrti su otprašili jedan od najboljih koncerata u poslednjih nekoliko meseci u Beogradu. A pank refreni u sudaru s praštećim ritam&bluz rifovima, pokazali su da je ovaj ljubljanski bend mnogo više od muzejske atrakcije i od nosilaca spomenice najbitnijeg perioda domaće muzike.

Podgrevajući ličnu euforiju pred beogradski koncert Pankrta, svratio sam pre neki dan do Popboksa i pogledao izveštaj sa nedavnog ljubljanskog nastupa ove grupe - i malo se iznervirao. Nije to imalo nikakve veze sa samim prikazom koncerta. Iznervirali su me oni redovi teksta u kojima se spominje da su Pankrti svirali na koncertu podrške onoj sada već čuvenoj utamničenoj Četvorki iz 80-ih: Janša-Tasić-Borštner-Zavrl. Ne znam zašto, ali me je to iznerviralo.

Nakon svega, sada me retroaktivno nerviraju svi državni neprijatelji iz idiličnog doba našeg samoupravnog šećerlemastog carstva, a možda se nerviram i zbog toga što su Pankrti dobili onu prestižnu nagradu Sedam sekretara SKOJ-a, koju su overavali najprogresivniji bendovi i preko koje je jugoslovenski omladinski politički establišment tih godina jasno pokazivao koga podržava i kakve note mladima preporučuje.

Oduvek sam smatrao da Pankrti ne treba da flertuju s takvim stvarima, iako su od starta oni bili pretežno politički angažovan bend. Jeste, oduvek se oko njih valjala politika a zanimljivo je da je jedan od prvih tekstova o Pankrtima u srpskoj štampi potpisao Aleksandar Tijanić, i to krajem 70-ih u NIN-u, gde je govorio o lošoj recenziji tekstova Pankrta koju je napisao profesor s ljubljanskog Fakulteta za socialno delo, kod koga je inače pevač benda na ispitu dobio desetku.

Oduvek sam bio izuzetno vezan za ovu ljubljansku grupu. Kada sam krajem 70-ih od jedne starije drugarice dobio njihov prvi singl Lublana je bulana / Lepi in prazni, toliko sam odlepio da sledećih nekoliko dana nisam ni dolazio u školu, već sam opsesivno vrteo čas A, čas B stranu tog antologijskog izdanja. Iste nedelje sam poslao pismo idejnom ocu Pankrta Gregi Tomcu (danas profesoru sociologije na Univerzi v Ljubljani), s molbom da mi pošalje još jedan primerak ove ploče pošto je postojeći već na izdisaju.

Dvadestšestog aprila 1980. godine u rano popodne, kao 16-godišnjak? ušao sam u malu salu SKC-a, uzeo autogram od Pere Lovšina i poster grupe koji mi je dao njihov menadžer i ideolog Igor Vidmar. Iste večeri sam na tom mestu prvi put video uživo Pankrte. Tokom pesme Sedamnaest, Lovšin me je spontno pozvao na binu gde sam u udarnom refrenu simulirao znanje slovenačkog.

(Ovaj koncert sam opisao u filmu Dolgcaj, dokumentarcu o Pankrtima čuvenog režisera Neu Slovenishe Kunsta Igora Zupea, premijerno prikazanog prošle godine.)

I sinoć, posle dvadesetsedam godina, stižem na povratnički koncert Pankrta u SKC-u. Nema Igora Vidmara da nam kao i onda podeli plakate grupe, ali je umesto njega na stejdžu najslavniji dizajner s ovih prostora i autor omota jednog od prvih domaćih pank albuma (Prljavo Kazalište, ’79) - Mirko Ilić. Obučen je u crno, prilazi mikrofonu i najavljuje bend s mini-podsetnikom u kojem opisuje antologijski zagrebački nastup benda i to upravo na njegovoj tamošnjoj izložbi decembra ’77, posle koga više ništa nije bilo isto i posle koga je počelo s „brijem bradu brkove da ličim na Pankrte“.

Na bini je muzička armatura sačinjena od Bogo Pretnara, Slavca Colnariča i Borisa Krambergera, pojačana gitaristom Ivanom Kralom koji je rifove trošio u bendovima Peti Smit i Igija Popa. Pevač i frontmen Petar Lovšin je u fantastičnoj formi, rutinski vlada stejdžom i refrene slaže bez klimavosti i falša. Podseća nas na svoju karijeru sportskog novinara, dok u jednoj pauzi između pesama pozdravlja sve zvezdaše i partizanovce. Rafalno se sa bine torpeduju: Lepi in prazni, Adijo Ljubljana, Sedamnaeset...

U jednom mini-brejku, Lovšin ustupa mesto Kralu koji rekapitulira svoj njujorški život isporučujući nam stvari koje je svirao uz Peti Smit i Igija Popa.

Sve je fenomenalno, pa i bolje nego pre dvadeset i sedam godina, jer je nekako sve opuštenije, još sveže, a bazični pank zvuk je sada moćno presvučen stounsovskom ritam&bluz patinom.

Zadovoljstvo mi je pojačano i Lovšinovom najavom za pesmu Gospodar, u kojoj je nove tranzicione gospodare označio mnogo gorim od onih bivših komunističkih, protiv kojih se nekada davno borio. Tada braneći danas najuticajniju političku ličnost u Sloveniji, Janeza Janšu.

• Galerija fotografija