Orlovi rano slete

Scenarista Uglješa Šajtinac uspeva da pogodi kako dramsku tako i emotivnu nit koja nadilazi generacijsko preispitivanje u pravcu univerzalnog pitanja: boriti se ili odustati

Kristina Đuković

Ocena:
5

Scenario: Uglješa Šajtinac, Dejan Kraljačić (prema pozorišnoj drami Uglješe Šajtinca)
Uloge: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Vojin Ćetković, Damjan Kecojević, Suzana Lukić, Josif Tatić, Jelisaveta Sablić, Miki Manojlović
Žanr: drama
Trajanje: 95 min.
Proizvodnja: 2007.
Web: www.eyetoeye.co.yu

Hadersfild je nastao po istoimenom, proslavljenom pozorišnom komadu Uglješe Šajtinca u izvođenju skoro iste glumačke ekipe i, kako se u intervjuima vidi, kao plod entuzijazma glumaca (Gorana Šušljika i Nebojše Glogovca), intimno vezanih za predstavu. Možda je upravo ovo odsustvo distance u odnosu na uspelu predstavu doprinelo da film sa zanatske strane bude prilično neuspeo, ali da se u njemu oseti energija i posvećenost koja odavno nije pokazana u domaćem filmu.

Reč je o već više puta viđenoj priči o ponovnom susretu starih školskih prijatelja, sada na početku srednje dobi koji omogućava da se preispitaju kako junaci, tako vreme koje je prošlo. Šajtinac ne uzima zdravo za gotovo ovu priču. Pored trojice drugova čije životne situacije simptomatično oslikavaju podelu generacijskog razočaranja na tri ravne časti – Rašina predaja, Vojin kompromis (prilagođavanje) i Igorovo bekstvo glavom bez obzira, uvodi neobičnog i originalnog junaka koji spasava Hadersfild od puke dijagnoze.

U vrzino kolo uzajamnog optuživanja i rekapitulacije trojice prijatelja, scenarista uvodi lik njihovog vršnjaka Ivana (Nebojša Glogovac). Dramski upliv ovog lika u opšte i prežvakano generacijsko preispitivanje potiče otuda što Raša čuva Ivana i njegovu ispovest kao svoj najjači adut u brižljivo pravljenoj defetističkoj kolekciji dokaza da je život kao potraga za smislom i redom zabran patetičnih ludaka.

U tom smislu, Šajtinac s pravom posvećuje pažnju građenju sistema unutar Ivanove dugogodišnje bolesti (rvanje, joga, okultizam, religija, pisanje pesama). Sagledan tako, Ivanov put deluje kao sistematska potraga za duhovnošću i smislom, precizno omeđena različitim dozama lekova.

Pri adaptaciji drame za film, Hadersfild je vidno sastavljen od dva bloka. Prvi blok protiče u znaku pokušaja da se stvori privid filmske adaptacije, dok je za drugi ostavljena najbitnija scena (Rašino izlaganje „dokaza“ - Ivanove ispovesti) koja odnose između junaka prepričava, a Ivanovu ispovest, poput samog Raše, izlaže kao iznenađenje podređujući ovog junaka poenti i metafori. Stvara se utisak odloženog pozorišta.

U ekspoziciji nedostaje dramaturški i rediteljski fokus. Junaci su predstavljeni u TV mimohodu, kao sporadično i nemarno nabacani ulozi u jednoj opštoj igri nabrajanja poremećenih porodičnih odnosa, muško-ženskih veza, komšijskih džapanja, sadomazohizama, autodestrukcije...

HADERSFILD – Ivan Živković

Bez rediteljske i scenarističke ideje šta bi sa likovima koje su u startu postavili kao opšte slučajeve, oni ih prosto vuku kroz zamuljanu svakodnevicu uzimajući ih zdravo za gotovo i odviše računajući na pozorišnu scenu susreta trojice prijatelja, te Ivanovu ispovest kao na momenat katarze i „značenja“. Adaptaciji se pristupilo odviše bojažljivo (da se drama ne pokvari): preuzeti najbitniji deo drame, a okolo stvoriti utisak kao da je reč o filmu.

Usled nevešte adaptacije, lik Ivana i njegov odnos sa Rašom su ukroćeni, a zatim pušteni tako naglo da postižu potresan efekat. Pustiti Ivana da potrese ljude pukom ispovešću je ravno pustiti bilo koju zaista nesrećnu osobu da pred kamerom ispriča šta ima. I svi ćemo plakati.

Stiče se utisak da se iz tanke i mutljikave čorbe od davno zaklanog mesa, najednom u drugom delu filma iskače živ i razjaren brav. A trebalo ga je pustiti odmah.

Komentari

Macavity (gost) | 13.12.2007. 14.09.00

Ovaj prikaz je više nego mlak. Dati Hadersfildu više od trojke je sumanuto.
Brunhilda (gost) | 13.12.2007. 14.10.25

The real deal review: http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/12/kritika-hadersfilda.html
Macavity (gost) | 13.12.2007. 14.57.48

Moja verzija Kristininog teksta: ;) Hadersfild je nastao po istoimenom, izvikanom pozorišnom komadu Uglješe Šajtinca u izvođenju skoro iste glumačke ekipe i, kako se u intervjuima vidi, kao plod nerealnih ambicija glumaca, Gorana Šušljika i Nebojše Glogovca. Možda je upravo ovo odsustvo distance u odnosu na polu uspelu predstavu doprinelo da film sa zanatske strane bude katastrofalan. Reč je o već 1000 puta viđenoj priči o ponovnom susretu starih školskih prijatelja, sada na početku srednje dobi koji omogućava da se preispitaju kako junaci, tako vreme koje je prošlo. U vrzino kolo uzajamnog optuživanja i rekapitulacije trojice prijatelja, scenarista uvodi lik njihovog vršnjaka Ivana (Nebojša Glogovac). Dramski upliv ovog lika u opšte i prežvakano generacijsko preispitivanje potiče otuda što Raša čuva Ivana i njegovu ispovest kao svoj najjači adut u defetističkoj kolekciji dokaza da je život kao potraga za smislom i redom zabran patetičnih ludaka. Pri adaptaciji drame za film, Hadersfild je vidno sastavljen od dva bloka. Prvi blok protiče u znaku pokušaja da se stvori privid filmske adaptacije, dok je za drugi ostavljena najbitnija scena (Rašino izlaganje „dokaza“ - Ivanove ispovesti) koja odnose između junaka prepričava, a Ivanovu ispovest, poput samog Raše, izlaže kao iznenađenje podređujući ovog junaka poenti i metafori. Stvara se utisak odloženog pozorišta. U ekspoziciji nedostaje dramaturški i rediteljski fokus. Junaci su predstavljeni u TV mimohodu, kao sporadično i nemarno nabacani ulozi u jednoj opštoj igri nabrajanja poremećenih porodičnih odnosa, muško-ženskih veza, komšijskih džapanja, sadomazohizama, autodestrukcije... Bez rediteljske i scenarističke ideje šta bi sa likovima koje su u startu postavili kao opšte slučajeve, oni ih prosto vuku kroz zamuljanu svakodnevicu uzimajući ih zdravo za gotovo i odviše računajući na pozorišnu scenu susreta trojice prijatelja, te Ivanovu ispovest kao na momenat katarze i „značenja“. Adaptaciji se pristupilo odviše bojažljivo (da se drama ne pokvari): preuzeti najbitniji deo drame, a okolo stvoriti utisak kao da je reč o filmu. Usled nevešte adaptacije, lik Ivana i njegov odnos sa Rašom su ukroćeni, a zatim pušteni tako naglo da postižu potresan efekat. Pustiti Ivana da potrese ljude pukom ispovešću je ravno pustiti bilo koju zaista nesrećnu osobu da pred kamerom ispriča šta ima. I svi ćemo plakati. Po odgledanom filmu, stiče se utisak da nam je servirana tanka i mutljikava čorba od davno zaklanog mesa, jelo od koga će vas zasigurno zaboleti stomak i glava. Preskočite ovaj obrok!
ghoul (gost) | 13.12.2007. 15.32.41

kristinin prikaz filma je odmeren, precizan, i pogadja u metu i nedostatke i (retke) kvalitete tog filma. moja ocena bi bila 4/10, ali nemam nikakve zamerke na ono sto je kriticarka lepo napisala.
maare (gost) | 13.12.2007. 19.24.09

Tomas Bernhard Đuković ;)

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike