Zbogom Dvadesetom Veku

Kada jednog dana budemo dovoljno stari, prihvatljivo ćelavi i razumno senilni, večeri ćemo provoditi ugodno smešteni oko vatre, divaneći o svakojakim temama. Neizostavno, neko će se dosetiti škakljivog pitanja na koje će ipak svako želeti da odgovori: „Kada se za vas završio 20. vek?“.

Predvidivo dosadan i, naravno, pogrešan odgovor bi glasio: „Krajem decembra 2000 godine“. Jer 20. vek, kao uostalom i svaka druga epoha, nije bio prost matematički koncept. Socijalni, naučni, umetnički, filosofski gledano, 20. vek je trajao kraće ili duže od svojih uredno razrezanih stotinjak godina. I za svakoga se završio u nekom drugom trenutku.

Za mene to je bio 5. decembar ove godine, kada je, sa 79 navršenih leta umro Karlhajnc Štokhauzen. Štokhauzen je bio jedna od najvećih figura muzike 20. veka, ne samo zato što je u savremenu akademsku kompoziciju uveo neke od najradikalnijih matematičkih i filosofskih ideja svog (i našeg) vremena, nego i jer je ekscentričnošću, narcisoidnošću i strastvenim pristupom hladnom poslu profesionalnog kompozitora i laboratorijskog istraživača umetnosti pokazao da je, posle svega, muzika ono što je najvažnije.

Njegova muzika je nastajala pod uticajem politike, savijala se prateći matematičke i fizičke formule o kojima je diskutovano na stotinama kucanih strana; ona se doticala društva, bila duboko prožeta duhovnošću, ali nikada nije postala slugom nijednog od ovih pojmova.

Muzika koju je Štokhauzen pisao, zamišljao ili kojoj je naprosto dopuštao da se desi, ponekad je bila izvanredno teška za slušanje, ponekad naprosto apsurdno pretenciozna u svojim nastojanjima da bude veća od onoga što realnost uopšte može da ponudi. Ali baš zato je bila i još uvek jeste – dragocena.

Flešbek na neka mlađa, naivnija vremena: klinac koji guta, koji upija muziku što se uvija na samim marginama vidnog polja koje mu servira pop kultura, klinac koji se kao svinja u blatu valja u zvuku slobode: no wave, punk-funk, free jazz, noise, slobodna improvizacija.

To su one srećne godine kada je svaki novi album novo otkriće koje iznova ruši i gradi sliku ovog sveta kao skupa mogućnosti, potencijala, muzika koja je istovremeno naivna kao dečija igra (zvukom umesto lego kockama) i ozbiljna kao bilo koja religija. Čak i u tom vremenu Otkrića, čak i u tom vremenu kada su Koltrejnov Live in Seattle, Kolmenov Free Jazz ili San-Raov Nothing Is uspeli da oduvaju poklopac sa vrha moje glave, Štokhauzenov Gruppen je zvučao kao nešto sa druge planete.

Sećam se kako sam posle prvog slušanja hodao po kući kao zombi i shvatao da čujem muziku u do maločas nasumičnim zvukovima iz svog okruženja. Ovaj čovek... ovaj čovek je posle studija elektronske muzike u Parizu i Kelnu napisao kompoziciju za tri orkestra koja je pratila neku meni tada nejasnu zamisao da su ritam i melodija ista stvar pri različitim brzinama, ali je zvučala kao ples nekih tuđinskih bića koji je očigledno imao smisao, no ne za onu vrstu intelekta za koju sam do tada verovao da posedujem.

Kao dobar učenik nemačkog serijalizma, Štokhauzen je mogao da ostvari uspešnu karijeru sledeći putanje koje je pre nekoliko decenija zacrtao Šenberg. Umesto toga, rešio je da pusti svojim (često manijačkim) vizijama na volju. Njegova elektronska muzika nije zvučala kao ono čemu su ga učili Pjer Šefer i kolege u Francuskoj; umesto toga, Štokhauzen je „semplovao“ sopstvenog sina kako peva i, sekući i lepeći magnetofonske trake stvorio Gesang Der Junglinge.

Ili je istraživao boju i teksturu mikrofonije u kompozicijama Mikrophonie I i II. Poslušajte neka od novijih izvođenja ove dve kompozicije: i posle decenija japanskog noisea ovo zvuči kao jedan od najradikalnijih muzičkih iskaza 20. veka.

Štoknauzen se nikada nije stideo velikih koncepata: Hymnen – elektroakustički kolaž svetskih himni, nasumično odabranih zvukova i skeniranih radio transmisija je istovremeno bio cinični politički komentar ali i utopijska fantazija, a njegov poslednji veliki rad Licht je sedam dana dugačka opera koja sjedinjava mitološke i simboličke elemente svetske kulture sa autoritativno radikalnom muzikom.

Kao svaki ambiciozni ludak, i Štokhauzen je proživeo razne kontroverze: kao jednom od pionira aleatorne (nasumične) muzike u evropskoj akademskoj zajednici, žestoko su mu prebacivali (i prekidali mu javne nastupe!!!) kada se pobunio što mu grupa holandskih „radikalnih kompozitora“ svojim „spontanim reagovanjem“ kvari izvođenje sablasno predivne vokalne kompozicije Stimmung. Njegova muzika je, kako su rekli, „autoritarna“ ako ne dozvoljava učešće publike. Bila su to nevina vremena, vremena šezdesetosmaštva i orijentalnog misticizma koja su kompozitore poput Kornelijusa Kardjua, bivšeg Štokhauzenovog asistenta, podsticala da izbrišu razliku između muzičara i slušaoca.

Štokhauzen je imao sopstvene poglede na ovo. Jednom je, recimo, stupio u sedmodnevni štrajk glađu kako bi odbeglu ženu naterao da se vrati. Samo jedan udarac u klavirske dirke četvrtog dana gladovanja ga je šokirao: izmorenost, stres i glad su učinili da muziku čuje kao prvi put u životu.

Iz ove epizode nastaće ciklus spontanih kompozicija Aus den sieben Tagen, muzika nastala potpunom improvizacijom, muzika koja je zaobišla tehniku i uvežbanost, muzika nastala samo iz niza verbalnih uputstava. Neka od ovih dela i danas zvuče kao da su nastala bez svesti, bez intelekta koji bi ih oblikovao – samo čista volja, samo tuđinski artefakti materijalizovani u vazduhu između zvučnika.

Naravno da je Štokhauzen povremeno bio skoro parodija modernog kompozitora: Helikopter-Streichquartett je, recimo bio napisan za gudački kvartet i četiri helikoptera – u svakom po jedan član kvateta, a publika je zvuke rotora i instrumenata dobijala posredstvom radio veze. Ali, svet je igrao po njegovoj muzici. Prva i do sada jedina sferična koncertna dvorana na svetu je izgrađena u Osaki za Expo 1970. godine, sledeći koncepte nikog drugog do Karlhajnca Štokhauzena; on je tokom šest meseci tu izveo gomilu svojih dela u ambijentu kakav je uvek zamišljao.

Možda i važnije od toga, Štokhauzen je bio obavezna lektira za nekoliko generacija ključnih pop muzičara našeg vremena: Majls Dejvis, Pol Makartni, Čarls Mingus ili Herbi Henkok su Štokhauzena smatrali za više od zgodnog imena koje valja spomenuti na VIP žurkama i to su svojom muzikom potvrdili.

Irmin Šmit i Holger Cukaj (CAN) su bili njegovi studenti. Današnji gurui elektronske muzike poput Autechre ili Kristijana Fogela ga neprekidno pominju kao jedan od ključnih uticaja.

Akademsku muziku je lako smatrati suvom laboratorijskom vežbom, aktivnošću lišenom nadahnuća ili, čak, života. Nema sumnje da je u mnogo slučajeva tako. Karlhajnc Štokhauzen, čovek sa pretencioznim, ekscentričnim snovima, ali i čovek sa grandioznim, opčinjavajućim vizijama podseća nas da ipak nije uvek tako.

Sada, kada je otišao, 20. vek konačno može da se zatvori. Vreme je da se okrenemo budućnosti i setimo se koliko iznenađenja će nam tek ona pružiti. Hvala Karlhajncu što se neprestano borio upravo za tu budućnost.