Beovulf je treći animirani film iz radionice Roberta Zemeckisa, rađen relativno novom i impresivnom motion capture tehnikom. Međutim, ono što zaista pleni kod Beovulfa jeste scenario Neila Gaimana i Rogera Avarya, koji su se na izuzetno znakovit način poigrali matricom mita
Originalni naziv: Beowulf
Scenario: Neil Gaiman, Roger Avary
Uloge: Ray Winstone, Anthony Hopkins, Robin Wright Penn, Angelina Jolie, John Malkovich, Brendan Gleeson, Crispin Glover
Žanr: fantastika/drama/akcija
Trajanje: 113 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.
Zvanični web: www.beowulfmovie.com
„Vreme junaka je mrtvo: ubilo ga je božanstvo Hrist, ne ostavljajući za sobom ništa sem sramote, straha i žalosnih mučenika.“
Ove reči u jednom trenutku Beovulfa izgovara istoimeni junak, razočaran i mučen teretom prošlosti. Revizionistički duh kojim su Neil Gaiman i Roger Avary obogatili originalnu poemu (čistunci bi rekli oskrnavili), provejava od početka filma. Scenaristi su se odvažili da naslovnom heroju dozvole da naposletku posrne, pa da dvosekli mač Beovulfovog ponosa i arogancije zaseče tipičnu i pravolinijsku strukturu originalnog mita.
Izvorna poema može se posmatrati kao konačno i stoga prečišćeno mitsko ishodište, jasna granica između apsolutnog Dobra i Zla. Za razliku od toga, kao nekakva zamišljena polazna tačka može se uzeti Zemeckisovo filmsko čitanje poeme, gde je svaki prelomni trenutak u priči relativizovan. To je učinjeno u skladu sa maksimama da su i heroji pre svega ljudi, kao i da se sa izvorišta vrlina istovremeno poje i sve najgore mane.
Beovulf dolazi da kraljevstvo oslobodi od monstruma. Samouveren i gord (s razlogom), smesta se verbalno sukobljava sa sumnjičavim Unfertom. Ispredajući očigledno preteranu priču (mit unutar mita) o sopstvenom junaštvu, svestan svoje slabosti, Beovulf skriva punu istinu od drugih, ali istovremeno nam daje natuknicu o čoveku koji čuči unutar heroja. Kasnije će Beovulf opravdati reputaciju u sukobu sa tragičnim monstrumom Grendelom, humanizovanim do granice sažaljenja koje se meša sa primalnom zgađenošću koju izaziva njegov izgled. Ali, upravo nakon toga na scenu će stupiti Beovulf-čovek i srušiti mit o sebi.
Zanimljivo je da su Gaiman i Avary relativizaciju mita ostvarili ne rušeći one inicijalne stubove na kojima počivaju priče o junacima većim od života, po čijim životopisima se kasnije ispredaju pesme. Geneza ovog trenutka sjajno je uhvaćena na kraju u ključnom razgovoru između Beovulfa i njegovog saborca Viglafa.
Priča o tome šta biva sa mitskim junacima nakon što ispune svoju sudbinsku dužnost data je iz savremene vizure. Striktna crno-bela podela tako ostaje stvar (slavne?) prošlosti, ali bez nasilne modernizacije u postmodernom ključu. Nagoveštajem istorijskih promena napravljena je kopča sa realnim, savremenim svetom (vidi citat s početka), ali junaci Beovulfa ipak ostaju mitski heroji iz alternativne prošlosti.
Nakon preispitivanja potrebe za junacima u jednom novom vremenu u kojem je ustanovljen konačan Mit (neizbežni dolazak hrišćanstva), krug se polako zatvara. Svi drugi mitovi i sva ostala božanstva polako padaju u zaborav. Probuđeni heroj svestan je ograničene upotrebljivosti, vođen je drugačijim motivima i progonjen „grehom očeva“, pa se ne može nadati istoj sudbini. Ako je inicijalno junaštvo Beovulfa vodilo u razbijanje mita, onda je njegov konačni podvig učinio da se mitska struktura nanovo uspostavi. Ali, ovoga puta to je deo neke druge priče u kojoj Beovulf-čovek više nije protagonista.
Beovulf bi možda bio još upečatljiviji da je u pitanju klasični igrani film, umesto što je snimljen uz pomoć još uvek pomalo neprirodne bastardne tehnike (mada vidno uznapredovale od Polar Ekspresa). Animacija pruža veliku slobodu u oblikovanju scena, poigravanju kamerom i efektima, ali isto tako kao zalog uzima jedan komadić ljudskosti koja se izgubi negde u svim tim pikselima.
Ono što je, pak, urađeno na nivou sâme priče vredno je svake hvale. Provukavši poemu kroz holivudsku mašineriju, Zemeckis i njegov tim scenarista ponudili su zanimljivu i bogatu nadgradnju originalne priče, a to je nešto što se zaista retko viđa.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Marty McFly (gost)
| 19.12.2007. 16.02.23
Bravo, Miloše, odlična vivisekcija!
-
Macavity (gost)
| 19.12.2007. 17.34.56
Da, super tekst. Bravo!
-
dexa pantelejski (gost)
| 19.12.2007. 18.24.13
milose, svaka cast, tekst je sjajan! odlicna analiza!
-
Sammy (gost)
| 20.12.2007. 17.57.58
"Revizionistički duh kojim su Neil Gaiman i Roger Avary obogatili originalnu poemu (čistunci bi rekli oskrnavili), provejava od početka filma. Scenaristi su se odvažili da naslovnom heroju dozvole da naposletku posrne, pa da dvosekli mač Beovulfovog ponosa i arogancije zaseče tipičnu i pravolinijsku strukturu originalnog mita."
nisu se scenaristi tu nista odvazili, to se desava i u originalnom epu, ep je "oskrnavljen" nekim pojednostavljivanjima i pretvaranjem Grendelove majke, odvratnog monstruma u Andjelinu
sve drugo, za sta hvalite scenariste, vec postoji i u samom epu
-
Milosh (gost)
| 22.12.2007. 01.19.01
"sve drugo, za sta hvalite scenariste, vec postoji i u samom epu"
Netačno. Nisam želeo da u kritici doslovno prepričavam radnju i time nekome pokvarim uživanje u filmu, ali evo sad ću da nešto detaljnije pojasnim promena u odnosu na poemu koja itekako postoje. Beowulf u filmu ne ubija Grendelovu majku (što nije mala izmena); otud je ona u filmu i prikazana (u jednom od svojih obličja) kao zavodnica kako bi ono što će da usledi (Beowulfov pakt sa Grendelovom majkom) imalo smisla. Druga velika izmena se odnosi na prirodu tj. poreklo poslednjeg čudovišta (zmaja) protiv koga se bori Beowulf; u poemi je to naprosto završna bitka ostarelog heroja, a u filmu je pridodata izuzetno bitna veza sa prethodnim dešavanjima (Beowulf se bori protiv svog potomka, koji je prakticno otelotvorenje njegove sopstvene gordosti i arogancije)i time je priča lepo zaokružena.
-
Sammy (gost)
| 30.12.2007. 12.57.42
Da, mozda ste u pravu, sto sam htio reci bilo je da promene koje su scenaristi uveli mozda doprinose da film bude zanimljiviji, ali ako se to analizira, neubivsi Grendelovu majku Beowulf nije dobar heroj kakav je predstavljen u epu i gubi se kontrast dobar heroj - los kralj. Ono sto se ovde naziva lepo zaokruzenom pricom meni vise djeluje kao cheesiness, al dobro, razliciti ukusi..
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.