Marš, bre, u bajku!

Naslov originala: Enchanted
Scenario: Bill Kelly
Uloge: Julie Andrews (glas naratora), Amy Adams, Patrick Dempsey, James Marsden, Idina Menzel, Susan Sarandon
Žanr: poluanimirana melodrama
Trajanje: 108 min.
Proizvodnja: USA, 2007.
Web: http://disney.go.com/disneypictures/enchanted

Mešanje ovog i onog sveta na filmu i prelazak granice koja te svetove deli karakteristika je horor i SF filmova. Bez obzira na mnogobrojne pasivne podvrste ova dva u načelu intenzivno akciona žanra, može se reći da su horor i SF filmovi dela za nešto snažniju publiku od one kojoj su bili i ostali namenjeni filmovi izašli ispod šinjela Walta Disneya.

No, i sam Disney je, još na svojim počecima pre pojave zvučnog filma, pokušavao da meša realnost i animiranu fikciju. Alisa u zemlji crtanog filma imala je u sebi dvadesetih godina 20. veka i živu glumicu Virginiju Davis i crtane junake i ambijente. Ta je stvar ponovo zaživela pola veka kasnije u hipertrofiranom i grotesknom Zemeckisovom Ko je smestio zeki Rodžeru. Slične mešavine imaginacije i tzv. stvarnosti, doduše bez animacije, pojavile su se osamdesetih i devedesetih i u nekim pametnijim filmovima kao što su bili Allenova Purpurna ruža Kaira ili Poslednji akcioni junak Johna McTiernana.

U oba slučaja duboko značenje mešanja realnosti i imaginacije moglo bi se pojednostavljeno definisati kao umetnička potraga glavnih junaka za izlazima iz usamljenosti. Eksperimentisalo se, dakle, s filmofilskom i filmofanskom mogućnošću da su izmišljeni filmski junac bolje društvo od bilo kakvog realnog. I iako je granica između svetova postala propustljiva, ostala je na svom mestu. Njena nepomerivost bila je konvencionalni aspekt melodrame koji neizbežno prekida komunikaciju između onih koji se vole.

I dok su svi, i junaci i publika, patili zbog toga, ipak su im se srca ispunjavala svojevrsnim zadovoljstvom što je svet jasno i uređeno mesto. Apstraktni svet bio je mesto porekla spoznaje, ali nipošto paralelne ili istovrsne materijalne realnosti. Jer, ovo drugo već bi suviše podsećalo na duševnu bolest, s kojom se i tako koketiralo.

E, reditelj Kevin Lima i scenarista Bill Kelly odlučili su da, nikom drugom do deci, unutar Disneyeve produkcije, serviraju priču u duhu izreke: „Blago onom ko mlad poludi, pa mu ceo život prođe u veselju!“

Glavna junakinja Žizela, koju glumi Amy Adams, nije od ovog sveta. Život pred našim očima ona počinje kao ljupka i emocionalno i intelektualno nestabilna nacrtana junakinja. I dok zekama i medama predočava svoju životnu želju da je neko poljubi, te mami svog princa zanosnom pesmom, ona, kao nekad Alisa, upada u rupu i – bup u stvarni svet današnjeg Njujorka!

Konkretno, Žizela upada u život devojčice čiji mama i tata su razvedeni, a tata se sprema da se oženi drugom ženom. Stvari tu već počinju da bivaju sumnjive jer Žizela zapravo upada mnogo više u tatin život, a devojčica je usputna stavka. Red bi bio da, kao u filmovima tog žanra i takve produkcije, Žizela pospremi „patuljcima“ kuću (npr. pomiri mamu i tatu i otera uzurpatorku porodice), a onda ode svojim putem sa svojim princom.

Međutim, ona iznenadno rešava da se po drugi put zaljubi, napusti princa, ostane u stvarnosti i postane bolja maćeha od suparnice! Suparnica, pak, neka se, brate, nosi u bajku kod meda i zeka, i neka tamo po sistemu „Menjam ženu!“ bude s princem i vidi šta će s njegovom zlom maćehom i inim bajkovitim problemima.

Kako smo na tom mestu već stigli do kraja filma, kao i ovde do kraja kritike, nema više vremena za peripetije koje bi nastale nepristajanjem sporednih junaka da spremno skoče i svesrdno pomognu ostvarenju ovakve sreće. Dakle – šta će, kud će – oni odu u bajku i – gotovo. Šta tu i kako vide deca nije baš sasvim jasno i neka im je bog u pomoći. Odrasli, međutim, mogu da shvate sledeće naravoučenije: kada vam iz hibernacije u sopstvenom ludilu u vezu upadne treća osoba, nema vam druge nego da s njom zamenite mesto i sami odlepite odlazeći u tri lepe bajke. Uzaludno je opirati se!