Život drugih

Prema rečima scenarista Rogena i Goldberga, Kul momci su začeti pre deset i kusur godina. Bio je to vid revanšizma dvojice dečaka marginalaca koji su u glavne junake pretočili lična iskustva i dali im sopstvena imena. Njihov odnos prema likovima marginalaca može se povezati s idejom tvorca serije Freaks and Geeks Paula Feiga koji smatra da privrženost nesnađenima u srednjoškolskoj šikari potiče otuda što smo svi u stvari autsajderi jer je naše unutrašnje biće uvek autsajder u odnosu na ulogu koju dobijamo i biramo u kakvoj god društvenoj hijerarhiji.

Jordan razmatra večito pitanje o fatalnoj razlici između prava i pravde, a iz specifične ženske pozicije. Hrabrost iz naslova poslednjeg Jordanovog filma ne odnosi se na gubitak besmrtne duše, već na suočavanje s činjenicom o počinjenoj šteti. I još više, na nesebično, kontinuirano gomilanje prljavštine na preostalo sećanje o izgubljenoj duši, a zarad dobrobiti drugih, bili oni samo dobrostive ovce ili pravnom regulativom ograničeni pastiri.

8. Pisma sa Ivo Džime (Letters from Iwo Jima) – Clint Eastwood

Za razliku od hladnog i optužujućeg prikaza američke verzije priče o Ivo Džimi, gde se ne zna da li su gori oni koji rat vode ili sirote majke koje se mole da rat prestane –   ali bi, ipak, rado imale sinove heroje – japanska verzija je lična i emocionalna. I dok se dobitnicima kroz Zastave gadljivo saopštava da je neophodno da prestanu sa lažima, gubitnicima se kroz Pisma preporučuje da se promene u odnosu na arhaični sistem vrednosti.

Od Bloody Sunday, pa preko Leta 93 i Bornove nadmoći, Greengrass se nametnuo kao autor koji ima šta da kaže o političkim gibanjima u haotičnoj realnosti modernog društva, ali i da sve to oslika na nimalo konvencionalan i prilično beskompromisan način. Kamera u stalnom pokretu postaje njegov zaštini znak (verovatno jedini reditelj u Holivudu koji zaista UME da koristi ovu tehniku), uz uvek prisutnu notu realizma koja i akcionog heroja Bourna približava stvarnom svetu gde su negativci „tek“ proračunate birokrate u sivim odelima.

Znate one epizodiste u većini američkih romkoma. Zadužene za lascivne komentare pre nego što eventualno doguraju do pozicije kuma, pa drže luckast govor i zaborave prsten. Koji kvare glavnog momka odvlačeći ga u Las Vegas i predstavljaju sve sa čim ovaj mora da se rastane kako bi dobio glavnu devojku. Takav lik je ovde glavni momak i dobija glavnu devojku. Osam nedelja nakon nesporazuma oko kondoma. Tu je postavka – dvoje različitih ljudi, Ben i Alison, spojeni su neplaniranom trudnoćom, ali ostatak priče se odvija vrludavo i razbarušeno, oslanjajući se mahom na komediju situacije. I to kakve situacije!

California Dreamin’ je film koji zahvata široko platno po kome reditelj, slikarski rečeno, brzo prelazeći sa jednog na drugi kraj ateljea, slika steadicamom svedeni, a monumentalni prikaz malog grada u zemlji na obodu priznatog, za zapadne Evropljane otkrivenog sveta. No, u pitanju je i prikaz malog grada u bilo kojoj zemlji ili političkom sistemu, i snova njegovih stanovnika koji će se ostvariti, neće se ostvariti, ili, najtužnije, nikad nisu ni bili odsanjani.

Bezimeni grad iz Sedmice ustupio je mesto realističnom i do detalja dočaranom San Francisku s kraja 60-ih. Nosioci ideja ustupili su mesto likovima baziranim na stvarnim ljudima i njihovim životnim pričama. U pismima koja je, žedan medijske pažnje, ubica slao javnostipominjao je kako bi voleo da se jednog dana snimi film o njemu. Fincher je ipak učinio mnogo više od toga, napravivši posvetu jednom vremenu i običnim ljudima koji su bili zastrašeni, ali i fascinirani opipljivom blizinom smrti. Jer, kao što dvosmisleno sročen tagline kaže: „Postoji više od jednog načina da vam ubica oduzme život“.

3. Ne reci nikom (Ne le dis à personne) – Guillaume Canet

Reditelj Guillaume Canet uspeva da stvori upečatljiv svet od niza sporednih junaka. Likovi detektiva su, umesto na klišeima, izgrađeni maštovito i inspirisano, a potraga glavnog junaka svrdla kroz razuđenu društvenu piramidu. Lepi pejzaži uvek su u retrovizoru. Krivine ih otržu kao stranice zaboravljene bajke. Džombasta vožnja, a vi se razumete samo u dečije bolesti. Posežete za oružjem koje se trucka u gepeku. Tamo nalazite samo prašnjavo srce dobrog kalibra. Ne reci nikom je vratolomna vožnja koja vas podseća koliko ste lomljivi.

Od simpatičnog prijateljstva talentovanog pacova idealiste i plašljivog potrčka Linguinija u kuhinji francuskog restorana, Brad Bird pravi spoj neobičnog i prosečnog kao bizarnu simbiozu parazita i domaćina. Bird uvodi čitavu galeriju likova, tako da imate utisak da pratite istorijsku epizodu o usponu jednog restorana iz ugla pacova. Nešto kao alternativna istorija o Benjaminu Franklinu iz ugla miša Amosa. Posle nekog vremena, pacov postaje zapravo ona iskra duše, talenta ili bistrine koji uvek mora da se pokriva ušima, pati, pravda i parazitira na margini. Antićev plavi čuperak, sabijen ispod kape.

U filmu Život drugih, tajna služba NDR-a pokušava da prismotrom dođe do konkretnih izjava pisca Georga Dreymana na osnovu kojih bi bio optužen. Mada, već je u startu jasno da je markantni pisac toliko umerenih stavova, toliko oprezan. Opčinjen njime, štazijevac Gerd Wiesler počinje da ga, pišući bezazlene izveštaje – štiti. Dreymanu kao da polazi za rukom da nevidljivog „oca” učini malo brižnijim, zaštitničkim roditeljem. A pošto se, ulazeći u u Lacanov simbolički poredak, koji je neminovno patrijarhalan, subjekt odriče ženskog, preverbalnog – prevrtljiva glumica mora biti kažnjena, mora nestati...