Retro futur

Već duže vreme jedan filmski projekat u nastajanju nadilazi puke čaršijske priče. Drzak. Smeo. Postmoderan par exellence. Gorski vijenac u digitalnoj animaciji sa živim glumcima korediteljskog para Jovana Tokić i Lazar Bodroža svakako je poduhvat koji nije viđen u našoj low/high budget kinematografiji.

(Enfant terrible srpskog filma Uroš Stojanović svojevremeno se takođe poigravao s klasikom režirajući Banović Strahinju u vestern ključu.)  

Tek, ova moderna filmska adaptacija Njegoševog epa svakako će značiti kraj monotonih, klišeiziranih i školskih (pežorativno) čitanja klasične literature. Gorski vijenac neće biti realističan, već visoko estetizovan film, i kako autori vole da naglase, sugerisaće estetiku ostvarenja kao što su Kuća letećih bodeža i Heroj kineskog reditelja Canga Jimoua.

Scenarista i koreditelj Lazar Bodroža ističe da je osnovna emocija Gorskog vijenca univerzalna emocija društva u predratnom stanju, a svaki narod u svakoj epohi prolazi kroz neku vrstu kolektivne predratne šizofrenije. Ovo ostvarenje ne donosi momente antiutopije, s obzirom na to da autori ipak više konstatuju predratno stanje, koje je, po njima, najmučnije od svih stanja. Ono je adrenalin, a ovo granično čitanje Gorskog vijenca donosi sasvim drugi tempo. Žanrovski, Njegoševo delo je višeslojno, a autori ovu retrofuturističku verziju pomeraju ka visokoestetizovanoj psihološkoj SF drami.

Glavni izazov je kako tako sveobuhvatno filozofsko delo prezentovati slikom, utiskom i atmosferom. Glumci izgovaraju replike iz Njegoševog dela, ali je sve podređeno stilizaciji. U pitanju su živi glumci u digitalizovanom okruženju: Milutin Milošević kao Vladika Danilo, Bane Vidaković kao Skender-aga, Radivoje Bukvić kao Vuk Mandušić, Ivan Tomić kao Knez Rogan, Bojan Lazarov kao Serdar Janko, Radoman Durković kao Glasnik.

Kostim je takođe stilizovan, nije rekonstrukcija epohe, čak ima blago džedajski izgled, što je još jedna referenca na sajber-kulturu. Scenografija je nadoknađena kompjuterskom animacijom, eksterijeri su implementirani u 3D prostore.

S obzirom na to da je književni predložak za digitalno-animirani Gorski vijenac opsežni Njegošev ep, za preciznu knjigu snimanja bilo bi neophodno načiniti takozvani animatrix, jednostavne figure u 3D programu koje simuliraju likove kojima se potom manipuliše. Film treba da se sklopi u stvarnom vremenu pre nego što zaista počne da se snima, a sve likove bi trebalo unapred animirati i predvideti njihove kretnje, govor, ugao snimanja.

Za ovakvu vrstu filma potrebna je zaista duga priprema. Zasada postoji klasična knjiga snimanja sa animiranim storyboardovima. Prostor na kome se snima Gorski vijenac je bazen na krovu s koga se vidi grad. Lovćen i Crna Gora zapravo su kameni grad na vrhu stena. U čitavoj scenografiji izbegava se verska simbolika. U pitanju su samo zaraćene strane.

Zasad postoji šestominutni trejler, tzv. showreel, na kome su 3D animaciju radili Marko Milanković i Ivan Pavlović. Sudeći prema trejleru, u pitanju je ostvarenje koje je minimalističko u estetici, a vizuelnim simbolima (kakav je, recimo, džinovski kiborg-orao) kroz snažni retrofuturistički prizvuk sugeriše vanvremenski kvalitet. Junaci su slikani iz neobičnih rakursa, što doprinosi dramatičnosti.

Ukoliko autori do kraja budu iznosili ovakav prosede, ova postmoderna dekonstrukcija slavnog Njegoševog epa donosiće i nešto od De Kirikovih pejzaža, usamljenih ljudskih prilika koje guta arhitektura zjapećeg, praznog prostora.

Muziku za film komponuje grupa Kosmoplovci, i ona doprinosi utisku dela. Ona je, očekivano, ambijentalno-elektronska i predstavlja jedan od fundamentalnih delova filma koji pomažu da se on estetski izmesti.

Jovana Tokić i Lazar Bodroža veruju da ova filmska adaptacija neće biti hermetična, i da se istovremeno obraćaju i ortodoksnim čitaocima Gorskog vijenca i zaljubljenicima u digitalnu tehnologiju. Zapravo, ideja je da ovo bude festivalski film. Ostaje nam da sačekamo narednu, 2009. godinu, i da pogledamo da li će ovo „sočinenie“ zaista pomeriti granice.