Granica

Naslov originala: Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street
Scenario: John Logan po mjuziklu Stephena Sondheima
Uloge: Johnny Depp, Helena Bonham Carter, Alan Rickman, Sasha Baron Cohen
Žanr: mjuzikl
Trajanje: 116 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.

Sva muzička scenska dela s pevanjem, od opere i operete do klasičnog mjuzikla u kojem se smenjuju pevani i govorni pasaži, zahtevaju publiku koja voli ovu vrstu stilizacije. Takođe, od autora se u takvim slučajevima zahteva strogo povinovanje pravilima žanra i stilizacijskim procesima kako bi publika, povučena ka izmenjenoj realnosti, mogla u nju udobno da se smesti za vreme predstave. Filmski mjuzikli nastali na pozorišnim korenima ovog vrlo američkog žanra i jesu bili takvi, a s obzirom na odabir „većinom lakih tema“, bez obzira na virtuoznost autora prve polovine 20. veka, nije tu bila reč o lomljenju mozga kako da se to postigne.

Međutim, već s netrpeljivošću šezdesetih prema konzervativnim formama i strogim pravilima, a sedamdesetih pogotovo, mjuzikl zapada u krizu koju autori pokušavaju da prevladaju na različite načine. Parodičnost i samoironija samo su neki od pokušaja prevladavanja žanrovskih konvencija; a čuvena prostačka definicija radnje svake opere kao “tenor bi da (biiip), a baš mu se ne da!” samo je jedna od tih konvencija.

Stephen Sondheim krajem sedamdesetih poseže za mešavinom slatke raspevanosti mjuzikla i krvave horor-triler priče o serijskom ubici. Tako je nastao Svini Tod. Autor se dugo godina opirao filmovanju svog dela, sasvim zadovoljan njegovim pozorišnim izvođenjima, no Timu Burtonu i velikim producentskim kućama koje iza dela stoje uspelo je da ga konačno dobiju. A, kako kaže Raša Andrić u svojoj knjizi za decu o tome kako snimiti film: “Potrebno je imati priču, kameru i prijatelje”. Tim Barton je dobio Sondheimovu priču, kamera je ovde proširena na celokupnu produkciju Dream Works-Paramount/Warner Bros/MacDonald i Zanuck Co., a prijatelji, i i to oni koji sjajno pevaju), bili su tu: kum Johnny Depp i Helena Bonham Carter, s kojom je reditelj u vezi. 

Ono što je zanimljivo u originalnom delu, zanimljivo je i u filmu, a najzanimljivije je kako se kasne sedamdesete dobro uklapaju u kasne desete 21. veka. Elem, i kod nas, a i u svetu, starinska i konzervativna priča obično biva po sledećem: junaci iščašeni zbog bolesnih društvenih okolnosti delaju tako da oslobađaju svoju sadašnjost, ali opterećuju budućnost potomaka. Ili, kako to biva još od antičke tragedije pa do današnjih političkih ili na drugi način vanfilmskih prilika: “Kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi!”

Međutim, u Svini Todu stvar je upravo suprotna. Lik onog uslovno imenovanog tenora koji želi devojku postoji kao sporedni junak.  Taj tenor treba da uspostavi moralno neopterećenu vezu sa sopranom, pa da na njima svet ostane. Glavni teret prokrčivanja tog puta za mladi par, i to uklanjanjem negativca, a kojeg ovde, opet uslovno, zovemo bas, preuzeće na sebe iščašeni bariton-junak prošlosti koji veruje da više nema šta da izgubi.

I tako će nesrećni berberin Svini Tod, sve pevajući i zabavljajući nas, pobiti ceo jedan nepravedni ili za nepravdu nezainteresovani svet, pa i sudiju koji mu je nekada uništio život koristeći preimućstva vladajuće klase. Time će Tod osloboditi svoju kćerku i mladog mornara da krenu u srećnu budućnost neopterećeni krivicom. Naravno, zlo je nezaustavljivo – i Svini Tod će ga, kao štafetu, ipak predati dalje, ali ne pravo nego postrance: dečaku-siročetu koji ubija njega.

Ovim nam se pokazuje kako zlo, neuništivo i uvek prisutno na svetu, ipak može da menja koloseke, prelazeći iz jedne porodične, genetske ili narativne linije u drugu; naročito ako ta druga linija nije imala socijalne ili narativne sreće, pa se u odsudnom trenutku našla u niskom i nezaštićenom socijalnom položaju.

I dok Svini Tod “brije” građane i malograđane koljući sve što mu pod britvu dođe, njegova pomagačica gospođa Lovet, želeći sve što svaka fina ženica želi (muža, posao, mir) takođe čini čudesa. Osim što Todu utajava da mu je žena živa, ona takođe od mesa njegovih žrtava sprema pite! I kad u jednom trenutku izgleda da će manijački par kao krivo ogledalo licemerja skladnog građanskog braka živeti zauvek srećno u svojoj perverziji, delić Todove nekadašnje ljudskosti ubija njegovu saučesnicu, čime izaziva i Todovu smrt.

Mrtav je vuk, a mrtve su i ovce. Novi par slobodan je da stvori novi, bolji svet. Zlo starog sveta, doduše, još postoji – oličeno u nezbrinutom, delinkventnom siročetu, ono je pretnja bezbednosti čistih, no pretnja spolja, a ne iznutra. Nije malo. Pre bi se reklo da je puno, pogotovo od Burtona, reditelja koji je u svojim poslednjim filmovima sve što je imao davao formi, te mu nije uvek preostajalo dovoljno za sadržinu.