Diaspora Suite

Poslednje godine 20. veka bile su velika prekretnica za Stevena Bernsteina. Nakon raspada njegovog tadašnjeg benda Spanish Fly i John Lurijevih The Lounge Lizards, Bernstein se okreće novim izazovima. Osniva bend Sex Mob, koji je danas jedan od najzabavnijih sastava na jazz sceni. Istovremeno, na nagovor kultnog avangardnog saksofoniste Johna Zorna, započinje snimanje serijala albuma za njegovu izdavačku kuću Tzadik, i to za ogranak posvećen jevrejskoj muzici – Radical jewish culture.

Album Diaspora soul (1999) predstavljao je miks jevrejskih melodija i kubanskih ritmova upakovan u sveže jazzersko ruho. Diaspora blues (2002) se, kako i samo ime kaže, povrh nezaobilaznog jevrejskog melosa oslanjao na blues senzibilitet, dok je Diaspora Hollywood (2004) koketirao sa west coast cool jazzom iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka.

Ova tri izdanja mogu se svrstati među najzanimljivije izdanke Zornove “radikalne” edicije. Ipak, nakon četiri godine od poslednjeg “dijaspora albuma”, došlo je vreme za promene. Interpretacija tradicionalnih melodija sa bilo kog podneblja počiva na korišćenju jasno utvrđenih i često veoma svedenih harmonijskih obrazaca, pa nije lako izbeći jednoličnost pesama. Bernstein je pokušavao da izađe na kraj s ovim problemom baratajući raznovrsnim aranžerskim rešenjima, menjajući postave iz albuma u album, ali i sve učestalijim autorskim radom.

Na albumu Diaspora Suite – još jednom pod Zornovom sugestijom – Bernstein se u potpunosti okrenuo vlastitim kompozicijama, a za sprovođenje svojih zamisli u delo opredelio se za desetočlanu postavu. Za razliku od prethodnih albuma iz te serije, ovde nema jasno utvrđenog koncepta – Bernstein je sebi ostavio znatno veću aranžersku slobodu.

Numere su mahom u sporom ili srednjem tempu. Veliki ansambl stvara bogatu zvučnu sliku: bubnjevi, perkusije i bas gitara nas vode na putovanje prošarano dugačkim razigravanjima na ivici erupcije i periodima precizne repeticije; trojica električnih gitarista se poigravaju bogatim arsenalom efekata i dopunjuju jedan drugog; povrh svega stiže kvartet duvača – truba, saksofon, klarinet i trombon.

Trubačke deonice zvuče očekivano atraktivno i vrcavo. Ipak, Bernstein je poznat kao bendlider koji ne insistira previše na dokazivanju vlastitog umeća. Umesto toga, on dopušta drugim muzičarima da dospeju u prvi plan. Šansu je najbolje iskoristio klarinetista Ben Goldberg, čije sviranje budi raznolike asocijacije – u uvodnoj Reuben neko bi mogao pomisliti da se na albumu našlo mesta i za Ferusa Mustafova, dok u numerama Dan, Naphtali, i Issachar dramatična sola u niskom registru na momente prizivaju psihodeličnu atmosferu Bitches Brewa Milesa Davisa.

Na polju kompozicije Bernstein ipak biva pomalo monoton, budući da njegova rešenja jedva ili nimalo ne iskaču iz zacrtanih kanona tradicionalnog melosa. S obzirom na to da je i tempo albuma dosta ujednačen, već nakon preslušavanja nekoliko pesama dolazi do blagog zasićenja, uprkos na momente veoma zavodljivoj svirci.

Iako nije reč o revolucionarnom albumu, Diaspora Suite uglavnom uspeva da zadrži nivo svojih prethodnika. Među Zornovom hordom radikalnih interpretatora jevrejske muzike Steven Bernstein je i dalje u samom vrhu.

Audio:

Steven Bernstein MySpace