Čovek nije sam

Naslov originala: Asterix aux jeux olympiques
Scenario: Thomas Langman, Olivier Dazat, Alexandre Charlot i Franck Magnier po stripu Renea Goscinnyja i Alberta Uderzzoa
Uloge: Gerard Depardieu, Clovis Cornillac, Beloit Poelvoorde, Alain Delon
Žanr: strip-film
Trajanje: 116 min.
Proizvodnja: Francuska, Nemačka, Španija, Italija i Belgija, 2008.

Francuska kinematografija čudno je zamešateljstvo u kojem ima pravih bisera, ima lažnih dragulja, ali ima i besmislica, pa i degutantnih momenata. Reći ćete da je tako sa svakom kinematografijom i bićete u pravu, a opet, ako se pažnja usredsredi na francusku filmsku istoriju, nekako se čini da se prva rečenica na francuski film odnosi više nego na bilo koji drugi.

Stanje je posebno loše sa stanovišta francuske komedije, pa se čini da je tu reč o nekakvoj sistematskoj grešci. Da li francuski filmski autori smatraju da je glupo isto što i smešno? Ili je reč o stanovitoj, možda i gajenoj nedisciplinovanosti koja onemogućava stvaranje pristojne filmske komedije? Naime, formalna disciplina i logička doslednost, poznato je svakome ko je makar pokušao da ispriča vic, iznad svega su potrebne da bi se proizveo komični efekat.

Bilo kako bilo, i u starim i u novijim naveliko proslavljenim francuskim autorskim filmovima duhovitosti ne nedostaje. Međutim, kad se francuske filmadžije dohvate komedije u užem smislu, stvari se izvrću ne samo u svoju suprotnost, nego u svim mogućim pravcima. Da stvar bude gora, francuske komedije retko su kamernog tipa, već one zahvataju široko i kroz istoriju i kroz žanr.

Za stvaranje najnovijeg filma prema proslavljenom Asteriks na Olimpijadi Goscinnyja i Uderzoa skupljeno je više od 70 miliona evra iz pet evropskih zemalja. Mogući podžanrovi ovog filma (koji je prvenstveno strip-film) su komedija, sportski film, ali istorijski spektakl. Pored glumačkih, angažovane su i sportske zvezde poput Tonyja Parkera, Zinedinea Zidanea i Michaela Schumachera. U pisanju priče rediteljima je pomagalo još dvoje scenarista, a u postprodukciji filma učestvovala je sva sila kompjuterskih animatora i drugih majstora virtuelnosti. Efekti su nesamerljivi, a rezultat – ništavan!

I tu dolazimo do mudrosti iz podnaslova: po neverovatnom bogatstvu i raskoši tzv. reklamno-marketinškog potencijala, a za neznano šta, Asterix na Olimpijadi podseća na jedan od trendova u našem filmu. Naravno, ni najveštiji među ovdašnjim skupljačima para za prikazivanje šarenog ničega nisu dogurali do tolikih budžeta i tolikih produkcija, ali ako znamo da se prema svecu i tropar poje – to je to! Šta?

Prvenstveno očajno loš scenario u svim segmentima – od ideje i priče, preko pojedinačnih narativnih tokova, pa do pojedinačnih scena – zatim režija usredsređena na izgled a ne na značenje, i najzad dorada svih efekata da budu još efektniji, a da slabog značenja bude još manje. A glumačke i ine zvezde šetaju se po tim i takvim domaćim i francuskim komedijama kao po bolnicama oni lekari za koje se kaže da su, uprkos kompetentnosti, nemoćni jer ne valja preoperativni i postoperativni tok te pacijenti, eto, umiru!

Nekoliko uspešnih gegova, nekoliko zabavnih dijaloških epizoda, odlični komičar Poelvoorde u razvodnjenoj ulozi Bruta i samoironizirajući Delon u ulozi egomanijačnog Cezara, mogu da učine da ne izađete iz bioskopa ako ste se u njemu zatekli, ali sve ostalo manje je nego dovoljno da, ako ste obavešteni, u njega uđete.

To sve, naravno, pod uslovom da niste ljubitelj upravo te vrste filma – što da ne, svaka roba ima svog kupca. Ako, pak, jeste – uživajte! I zapamtite me kao negativnu referencu za ubuduće: kad se meni nešto ne svidi, vama će se svideti i obratno, tj. moji tekstovi biće vam korisni baš kao i da nam se ukusi podudaraju.