EPP

Svaki odlazak na YouTube je kao kad se potpuno prepustite sopstvenom (ili možda tuđem?) toku svesti. Meni se to dešava redovno – odem da pogledam bugarskog Pop idola i sad već legendarni nastup Kena Lija (slobodno stavite ovo na search), a završim u izbornoj kampanji Baraka Obame.

Ili odem da overim novi spot Honeydripsa (eto kakvo je vreme došlo, sluša se i švedski pop), a sat vremena kasnije se probudim u ringu u kojem se bore glineni Garfild i Džon protiv Valasa i Gromita. Teško je u ovakvom svetu sprovesti neki čvršći koncept, pa je tako i moguće da od zastave 101 stignete do Hičkoka. Počelo je, dakle, ovako. Spektakularno.

Stvarno nisam ljubitelj reklama i niko nije brži od mene na obaraču daljinskog upravljača kad treba reagovati. Nikada mi na pamet nije palo da odem na Noć reklamoždera ili na neku sličnu manifestaciju. U stvari, baš nekako mrzim reklame, naročito kad moram da ih gledam u Srbiji. Nisam ni neki specijalni jugonostalgičar, ali ovo čudo od reklame me je zaista vratilo u neki bivši život, kad su stvari izgledale bitno drugačije.

Naravno, nekoliko puta sam odvrteo ovaj neverovatan spot, analizirao tehniku kojom je sve ovo izvedeno (Da li vozač leži na podu stojadina? Kako vidi put kojim treba da prođe? Ko ga navodi? Kako, bre?), proučavao ambijent (Ulcinj? Ada Bojana?), brinuo se za usamljenog svirača (Koji je ovo dubl po redu? Koliko puta ga je poludelo vozilo udarilo?), konačno i odustao od svih pitanja i samo se prepustio ovoj svojevrsnoj poeziji u pokretu.

Kada sam se probudio iz hipnoze, nasumični surf/skrol me je odveo do jednog drugog automobila. Nešto naprednijeg, istina. I sam spot je bio kudikamo ambiciozniji i produkciono raskošniji. Duži. Kao neki mali film.

U stvari, kada sam završio sa stojadinom, otvorio mi se ceo set ovog čuvenog reklamnog BMW serijala poznatijeg pod imenom The Hire. Osam fantastičnih filmova reditelja kao što su Džon Frankenhajmer, Vong Kar Vai, Džon Vu, Toni Skot i ostali (Klajv Oven je vozač u svih osam filmova), ali ja sam nekako pretpostavio da onoj poeziji od malopre može da parira samo balet Anga Lija.

Ovo me je nateralo da probam da nađem još neke zanimljive reklame koje su potpisivali čuveni reditelji ili su se u njima pojavljivali poznati glumci. Nisam bio siguran šta da stavim na search, pa sam krenuo od najočiglednijeg i meni možda najdražeg primera. Ovaj primer je iz filma, nije prava reklama, ali je meni savršeno odgovarao.

I tako sam stigao do magične kombinacije – poznati holivudski superstarovi + Japan = Japander.com, veb-sajt na kojem se mogu videti sve zapadne zvezde i sve reklame koje su snimali po Japanu. Znam, definitivno mesto koje zaslužuje posebnu priču, ali ovo je ipak samo Surfer's Digest; dobri đaci će sami sebi organizovati dodatnu nastavu. Što ne znači da sam nisam proveo četvrt noći zakucan za Japandera. Posle velikih dilema i beskrajnih selekcija, odlučio sam da za novog šampiona Japana proglasim ovaj spot koji savršeno predstavlja i Japan i Japance, i njihovu opsesiju zvezdama, i filmsku industriju, i popularnu kulturu...sve to u samo 30 sekundi.

Kalori Mejt mora da je zaista fantastičan proizvod i nekako ću morati da ga se dokopam, ali ja sam već hitao dalje. Shvatio sam da su akcioni heroji u stvari moj osnovni search u ovoj potrazi za... ne znam ni ja za čim. Svejedno, dovoljno je bilo da se setim jednog od najvećih akcionih heroja svih vremena u ovoj galaksiji. Realno, u filmografiji Čaka Norisa teško se može naći film koji zaslužuje više od dve zvezdice, ali ova reklama (koja to i nije) bez ikakve dileme spada u Top 10 svih podviga ovog nesalomivog treš heroja.

Ja sam prvo mislio da je ovo reklama za blender, što bi takođe bilo fantastično, ali ne, ovde imamo ceo sajt koji se bavi isključivo mlevenjem raznih proizvoda u blenderu. I ovaj koncept samo pojačava osećaj da živimo u totalno nenormalnom svetu. U svakom slučaju, još jedan prilog neverovatnoj biografiji ovog glumca/ratnika/heroja. Ovim je možda trebalo završiti. Mislim, šta više reći posle ovoga. Jedino da sve okrenemo na šalu, sa zbiljom je gotovo.

I tako sam definitivno zagazio u otrovne vode šaljivih reklama, i dotakao i svet u kojem stanuju i ove naše ozloglašene fudbalsko/pivske reklame ili sve one kretenske emisije koje se najčešće mogu videti na Fox televiziji (skrivene kamere, Ginisovi rekordi, Salto...). Ali ako ima neko kome ova poslednja reklama na plaži nije urnebesno smešna – ja vraćam svoj honorar!

Inače, ovaj kvartet reklama se diči epitetom „zabranjen“. Nisam baš najsigurniji šta to znači i da li su ove reklame zaista zabranjene ili su samo parodije, fejkovi, spufovi... šta god. Sledeća je dosta dobra parodija na Masters karticu i sada već legendarni slogan – „neprocenjivo“.

I onda sam se setio odakle sam počeo i shvatio koliko sam skrenuo s puta. I s uma, verovatno. Morao sam da se pod hitno vratim ozbiljnoj temi, promišljenom konceptu i proverenim umetničkim vrednostima. Istog trenutka sam izdao poternicu za Hičkokom. Mora da je i on snimao reklame.

Naleteo sam na nešto što mi je bilo potpuno nepoznato, ali prilično genijalno. I idealno za kraj ove naporne večeri. Martin Skorseze pravi film po dosad nepoznatom i nikada ostvarenom scenariju na kojem je radio i Alfred Hičkok. Za tu priliku angažuje i samog Hermana da da svoj muzički doprinos. I sve to samo zbog flaše vina.