Bluz opranih ruku

Iako je jedna od osnovnih ideja koje su osvojile svet posle 1945. narastajuća pacifikatorska svest, rodno mesto popularne muzike uvek su bila neslaganja, napetosti i sukobi. Prošlog meseca je u Meksiku jedan obični muzički žanr izrodio pokret otpora. A u Srbiji?

Marko Nikolić

Pritisnutoj statusnim brigama i još jednom izbornom lakrdijom u najavi, srpskoj javnosti je ponestalo daha da pomnije isprati popkulturne događaje koji trenutno potresaju Meksiko. Zemlja sol piva & tekile kukuruzno je mesto koje su prošlog meseca zahvatila supkulturna društvena gibanja. U centar pažnje svetske javnosti dospela je dečurlija izmučenih lica, ofarbanih kosa i masne šminke tagovana opšteprihvaćenom oznakom „emo“.

Prvo je sredinom marta u Keretaru, gradiću koji populacijom stoji u rangu s Beogradom, nekoliko stotina ljudi izvelo linč iliti sačekušu nad lokalnom grupom „emoseksualaca“, da bi ih nedelju dana kasnije u nasilnom naumu ispratile „mešovite“ ekipe prestoničkih metalaca i gangstera. „Emosi“ su se brže-bolje organizovali u pokret otpora, razlivši se na ulice grada domaćina Olimpijskih igara, sada već mitske 1968.

Slučaj meksičke omladine koja je mirnim uličnim protestom štitila „sopstveno pravo da bude emo“ popela me je do samih izvora popularne kulture. Onog perioda prošlog veka koji je eminentni marksistički istoričar Erik Hobsbaum u Dobu ekstremas krstio „zlatnim dobom“. Iako je prema mišljenju američkog teoretičara međunarodnih odnosa Majkla Mandelbauma jedna od osnovnih ideja koje su osvojile svet posle 1945. narastajuća pacifikatorska svest, rodno mesto popularne muzike uvek su bila - neslaganja, napetosti i sukobi!

Pobunjenički duh, koji svoje ovaploćenje krajem 50-ih nalazi u Džejmsu Dinu a labudovu pesmu krajem 60-ih u mi-laiskom pokolju, nastao je kao protest protiv ograničenja okoline skrojene po meri države blagostanja. Novo pokoljenje, neosetljivo na strahote Hitlerovog sukoba sa ostatkom sveta, rođeno dovoljno kasno da ga se nije ni sećalo, u drečavim je vizijama opijumskih isparenja sanjalo bolji svet poluotvorenih očiju.

I onda kada su ujedinjeni emirati i mikro-sultanati svetu 1973. objavili naftni šok i doneli jutarnje sivilo u predgrađa zapadnoevropskih urbanih džungli, isti taj borbeni duh – koji se do tada zadovoljavao stilskim, suštinskim razlikama između Beatlesa&Stonesa, a nešto kasnije kod nas Bijelog Dugmeta&Smaka – nije nestao, već se prilagodio novonastaloj situaciji koju je u prethodnoj inkarnaciji najavio.

Pank objava rata Sviju protiv Svih deklarativno je bila uperena protiv svake društvene organizovanosti, a faktički se ispoljavala u modrim masnicama na licima i jednih i drugih čupavaca. Drugim rečima, deklarativni supkulturni bunt protiv establišmenta suštinski se dokazivao kroz sukobe (po pravilu fizičke) sa drugim supkulturama.

Sistem je u međuvremenu otkrio glamuroznu čar Sukoba i njenog naoko džentlmenskijeg rođaka Rivalstva ne bi li ga upregao u sopstvenu modus vivendi matricu hiperpotrošnje. Kako drugačije razumeti megdan braće Galager i junoše Dejmona Albarna po „ozbiljnoj“ britanskoj štampi, ili pak skorašnju čokoladnu varijaciju nekadašnje istinske subverzije: korporativni ko-može-više duel 50 Cent-Kanye West?

Dok se Zapad dekadentno zajebavao dajući sebi oduška nakon samoubistva Velikog crvenog Medveda, maloletna srpska gerila je, razapeta između padavičarskog i dizelaškog identiteta, čemerno gutala krv, znoj i suze. Osim beznačajnih manjina smeštenih na čistunskim polovima, većina pripadnika ovdašnjih posttitovskih generacija primala je impulse sa oba ova, na prvi pogled potpuno suprotstavljena izvora. Sviđalo se to nekom ili ne, Borba se preselila Unutra stvarajući naposletku hibridni identitet.

Iako to vreme ne budi lepa sećanja, idući stazicom zabluda loših vinara, sa ove vremenske distance može se konstatovati da je to neponovljivo doba imalo suštinski pozitivan uticaj na domaću/lokalnu/regionalnu scenu. Koja još, mahom netaknuta, čeka svoju merodavnu publiku. Snaga uverenja i izraza postjugoslovenske scene u svojim je brojnim a plodnim mutacijama po svemu sudeći i dalje misaona imenica za izvođače po kojima bi trebalo da pamtimo ovu deceniju.

Čak i letimičan pregled najboljih domaćih izdanja u ovoj deceniji (Prekidi stvarnosti, Oprem dobro...) autorska su dela izvođača etabliranih u prošloj ili čak pretprošloj deceniji. U tome ne bi bilo ničeg lošeg da na srpskoj sceni sa stanovišta kvaliteta ne postoji konstantna regeneracija i ubrizgavanje sveže krvi.

Mnogi će kao kontraargument pomenuti Marčela i Goribor. Ali, uz dužno poštovanje, njihovi albumi teško da mogu da pariraju vrhuncima iz prethodne decenije: Bjesovi, Paramparčad, Spremanje ribljeg gulaša..., Maori i crni gonzales, Ljubavna likvefakcija, Godina sirotinjske zabave, Pop music, Vaspostavljanje… da pomenemo samo one etabliranije. A spisak je mnogo, mnogo duži...

Jedino što dve prethodne decenije muziciranja u Srbiji još veže, osim prostora na kome nastaju, jeste ideološki naboj koji je od supstancijalnog i preko potrebnog, suštinski zakopanog pre dve godine u onom požarevačkom dvorištu, tranzicionirao do banalnog i ispraznog. Odbacujući svoju zastarelu ljušturu na klaviru TV Pinka, smisleno muziciranje u Srba već deceniju luta i traži svoj dah, gušeći se u sporednim detaljima, zadovoljavajući kreativni poriv u lamentiranju nad manjkom medijskog prostora, ograničavajući sebe u ionako tesnoj vremenskoj kapsuli kojoj je odavno istekao rok trajanja.

Sviranje za ortake i rodbinu je kul, ali napolju čeka brojna publika željna da joj se kaže Nešto Važno. Pop muzika je kod nas nekad imala tu moć.

A danas?

Ko to još sluša, ili, još gore, kako me nedavno zabezeknuto upitao prijatelj: „To još postoji?“

Iskustvo prethodne decenije govori da ideološki naboj nije dovoljan. Potreban je egzistencijalni poriv za izražavanjem koji je neobjašnjiv ali sve objašnjava. Nikakva reklama i nijedan imidž ne mogu od loše pesme napraviti dobru. Onu od koje se naježiš zato što je osećaš i zato što znaš o čemu govori jer si time okružen.

Po svemu sudeći, sviranje pod ideološkim/umetničarskim staklenim zvonom ne dopire do matične ploče, i bez toga hronično ophrvane fatalnim virusima. Produkt simulacije čistog obraza je Bluz opranih ruku.

Kovanice poput NGO-rok divno oslikavaju trenutno stanje, a oči ponekad zabole od brisanog prostora koji vapi za Novim pesmama, koje će bolje od bilo kog istorijskog udžbenika svedočiti o vremenu u kome živimo. A kada nisi u problemu, onda nisi ni u rešenju.

Komentari

james (gost) | 21.04.2008. 10.55.50

u ovom tekstu ne postoji tok misli koji bi mogao da se prati.odustani sine
aleksandar (gost) | 21.04.2008. 11.01.08

Goribor je bolji od Bjesova, a prtibg od sansajna.Evoluiraj nomeansno
bathed (gost) | 21.04.2008. 11.10.38

pitaj nekog sta znaci kulturna politika, pa ce ti biti jasnije zasto ne postoji publika ni za popularnu muziku ,a kamoli za neke komplikovanije nekomercijalne umetnicke forme.Organizacije kao sto su NGO mozda jedine jos uvek nesto pokusavaju da urade na tom podrucju.U svakom slucaju to nije ovaj site kome je ambicija da jednog dana postane velicina casopisa rock, koji svojim debilnim konzervativnim stavovima i ucestvovao u degradacihi svega, Ja posmatram huper kao sina tog oca.nabavi KZU pa ces da saznas ko je bio najbolji band 90-ih
djape (gost) | 21.04.2008. 11.15.59

Pa sami Ajsov prvi, drugi BC i Prti s Moskrijem su jači od većine stvari koja se desila devedesetih u celokupnoj domaćoj muzici.
Ring Ring (gost) | 21.04.2008. 13.21.03

Odlična fotka.
ovaj text je samo sala (gost) | 21.04.2008. 16.07.05

...a vi tu muku mucite da bi ga razumeli! hehehe! hohoho! huhuhu!
andalucia (gost) | 21.04.2008. 17.00.13

uh, uh. zasto jednostavno kad moze komplikovano, zar ne??? mislim da se autor malo izgubio trudeci se da zvuci pametno, pa je kao rezultat nastao tekst koji ne moze da se prati. steta.
bernad panasonic (gost) | 21.04.2008. 17.20.34

Goribor je sasvim dobar bend, ali nikako nije bolji od Bjesova...zato prtibg jesu bolji od sansajna:).
coach (gost) | 21.04.2008. 18.13.55

Taj txt se jako teško prati,nema katarze,nema pointa, uglavnom mlati praznu slamu. Pogledao sam malo šta je dotični još napiao i vidim da ima puno toga, pročitao dve tri recenzije albuma i to je sasvim korektno. Savjetujem mu da ostaje kod užih tema a širina če doči... jednom... kad poraste...možda...
Grbalj (gost) | 21.04.2008. 19.02.22

Vazno je da je autor nasao za shodno da nam stavi do znanja kako je nacitan... A sto to nema veze sa mozgom nije frka. Sledeci put malo mucnite glavom pre nego sto objavite bilo sta.
volumna (gost) | 21.04.2008. 22.46.40

Ne bih rekla da je nerazumljivo, niti da je tesko pratiti tok misli autora, a ni erudicija nije problem po sebi, veci je problem ambicija ovog teksta da ujedno bude i dekadni pregled svetske muzicke i potkulturne scene i dijagnoza savremene srpske muzicke scene. Nikolic bi hteo hleba preko proje, nikad vise milo moje. Nema zasto tekst da cveta, nestalo je BG geta. More Marko ne ori drumova, vec idi na svirke, pa i one NGO-ovske. To jos postoji!
james (gost) | 22.04.2008. 10.35.24

Pola Bjesova zavrsise kao verski fanatici,po manastirima .Porazno
mrtva plastika (gost) | 22.04.2008. 13.15.32

Sta je taj NGO rok? Kako se to definise?
rusevni novograditelj (gost) | 22.04.2008. 21.14.42

diletant... bar da je 'genijelani diletant', ali to, ipak, on nije.
fugazi (gost) | 23.04.2008. 16.53.16

tekst - katastrofa. sublimacija svega i svacega iz cega je proisteko mnogo nicega. autoru bi bilo bolje da se drzi recenzija albuma.
Kremer/B92 (gost) | 23.04.2008. 17.45.40

O ovom izdanju kritičar Dragan Kremer je naveo: „U zemljama sretnijim od naše, ljudi pametniji od nas čuvaju se u jeziku i muzici, duh im živi u pesmi a ne u politici, ni slučajno se ne stide sopstvenog folklora, ubeđeni da je umetnost najbolje što (nam; od nas) ostaje“. http://www.b92.net/kultura/pop/vesti.php?yyyy=2008&mm=04&nav_id=295359
Ras (gost) | 23.04.2008. 22.40.25

'Oko mene je so, što nagriza sve na vozilu mom' Mi matorci smo dobili svoje prve himne, Staklo i Rebel Star, a vi mlađi pogurajte malo ove vaše Dalibore i sl. Mala, ne mnogo bitna primedba: Smak/Bijelo Dugme nisu bili konkurencija jedni drugima u kvalitativnom smislu. To je bilo seljaci iz Srbije protiv bosanskih seljaka, pa ko pobedi vladaće jugoslovenskim seljacima. Pobediše Bosanci.
djape (gost) | 06.12.2009. 22.04.46

promašio sam poentu prvim komentarom. ne menjam, naime, stav da su najznačajniji album 43-23 ekipe i da dodam juicea izuzetno vredni a, eto, verovatno i vredniji od celokupne domaće "alternativne" produkcije 90ih ali poenta teksta je šira i sa njom se slažem. jedna od boljih kolumni ali, čini mi se, neshvaćena. nažalost.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike