Put za nigde

Originalni naslov: The Darjeeling Limited
Scenario: Wes Anderson, Roman Coppola, Jason Schwartzman
Uloge: Owen Wilson, Adrien Brody, Jason Schwartzman, Amara Karan, Wallace Wollodarsky, Waris Ahluwalia, Anjelica Huston
Zemlja: SAD, 2007.
Trajanje: 91 min.

Tri brata putuju Indijom tražeći svoju izgubljenu emotivnu povezanost, te generalnu spiritualnu upotpunjenost... Hmm, malograđanska potreba za glorifikacijom neiskvarene egzotičnosti i nasilno bežanje od uređenog sveta razvijenog socijaldemoktratskog kapitalizma? Pa zatim, besramna topla ljudska priča? Zapravo, u određenoj meri i jedno i drugo, no scenaristički izvedeno dovoljno vešto da ni u jednom trenutku ne prelazi finu granicu dobrog ukusa, ni sa strane ciničnog otklona, ni sa strane iskrene emocije.

Voz za Dardžiling je, na jednom nivou, sazdan od jednostavnih metafora. Zavoji preko lica Owena Wilsona, pomoću kojih braći ne dozvoljava da sagledaju svu ozbiljnost njegovih ožiljaka; srednji brat koji nosi tamne naočare pokojnog oca, sa dioptrijom koja ih čini za njega neupotrebljivim; najmlađi brat koji piše kratke priče po istinitim događajima i pri tome mantrički, i savršeno iskreno, ponavlja kako su svi likovi u njima potpuno fiktivni; velika scena u kojoj naša tri brata spasavaju tri mala indijska brata koji se dave u reci... Naravno, iznad svega, glomazni očevi koferi koje braća do kraja filma moraju da nauče da odbace.

Svet Wesa Andersona je svet potrage za svakom vrstom spokoja, prikazane kroz komičnu, katkad namerno jeftinu artificijelnu igru (scena osvajanja ostrva iz Life Aquatiqa, sve uz Commodore 64 muziku). No, dok The Royal Tenenbaums donekle guše sami sebe svojim selindžerovski postavljenim likovima, a nevolja genijalnog Life Aquatica leži u začudnosti bez ishodišta, Voz za Dardžiling je film u kome forma, konačno, idealno podržava suštinu. Zapravo, u okviru svoje rediteljske vizije Anderson je vrlo verovatno dosegao vrhunac, i tom činjenicom trebalo bi da bude koliko zadovoljan, toliko i zabrinut.

Voz za Dardžiling ima uvod u vidu trinaestominutnog filma Hotel Chevallier koji upotpunjava lik najmlađeg brata i razjašnjava misteriozno, naoko proizvoljno pojavljivanje Natalie Portman u celovečernjem filmu. Svakako, još jedan vid autorske sebičnosti jer, krajnje optimistički, tek svaki deseti gledalac Voza za Dardžiling imaće priliku da pogleda i njegov kratkometražni intro. Mora li se uopšte naglasiti da se dva filma sjajno dopunjuju, na zadovoljstvo Andersona i njegovog uskog kruga saradnika. Ne i većine publike, kojoj se lik najmlađeg brata može činiti dramaturški aljkav i zapostavljen...

Dakle, lako je razumeti a teško objasniti kako gledalac u bioskopu prelazi dugačak put od svoje svesti, preko učestvovanja u odmotavanju svakovrsnih slojeva otvoreno fiktivnih likova, pa sve nazad do svesti o samome sebi kao učesniku jedne mnogo veće komedije...