Nagledanost na delu

Scenario: Takashi Miike i Masa Nakamura
Uloge: Hideaki Ito, Masanobu Ando, Koichi Sato, Kaori Momoi, Quentin Tarantino
Žanr: sukiyaki vestern
Trajanje: 121 minut
Proizvodnja: Japan, 2007.

Sukiyaki je japansko jelo od mesa i povrća u koje se dodaje i jaje, a jaje je, opet, simbol savršenstva i još koječega. Takođe, sukiyaki je i japanski izraz da se na humoran način kaže kako se podnošljivo jelo može spremiti od bilo čega. Nešto kao klin-čorba, tj. suprotno od srpskog uverenja od čega se pita pravi, a od čega ne. Šta je vestern to svako zna, a mnogi i vole. Najzad, Django je ime glavnog junaka istoimenog špageti-vesterna Sergia Corbuccia iz 1966, koji je Miikeu jedan od omiljenih filmova.

Dakle, kad se naslov izanalizira po sastavnim delovima, razloži i prevede, dobije se nešto kao „Savršen sirotinjski vestern onako kako ga Miike voli“. A to isto dobije se i kad se gleda film.

E sad, da filmski budžet od skoro četiri miliona nije baš sirotinja i da savršena duhovitost na nivou baratanja filmofilskim znanjima a bez želje da se išta od toga dramaturški počešlja ne daje najsavršeniji film, to je druga stvar. I u senci je da Miike to voli baš tako, a uz to, kako i sam kaže, nema neku potrebu da ugađa publici.

Svejedno, ugađao joj ili ne, publika ipak ima dovoljno prilike da se zabavlja. Naokolo vrcaju originalne i preuzete, izvedene ili izgovorene duhovitosti koje se prepliću tvoreći omaž celokupnoj filmskoj umetnosti. Tu su Miikeova omiljena oruđa nasilje i seksualnost, tu su i Istok i Zapad, dozivaju se i Shakespeare i Kurosawa i razni autori vesterna, antivesterna i špageti-vesterna, tu su i stripovski momenti, tu je podeljena ličnost kao u All of me Carla Reinera, a tu je i glavom i bradom Tarantino u jednoj od uloga, i još beskrajno mnogo toga. Što je gledalac više filmova gledao pre Sukiyaki Western Djanga, to će mu ovaj film biti zabavniji, mada nipošto ne bi bio dosadan ni nekom hipotetičnom gledaocu koji ništa nije gledao ili je sve što je gledao skliznulo s njega kao voda s patke.

Najzad, u filmu toliko „prljavog“ stila da se pretvara u svoju suprotnost, odnosno u svojevrsno čistunstvo, našlo se mesta i za tipičnu vestern-pouku: šta god radili, pa makar to bilo i nešto tako beznačajno kao što je pripremanje sirotinjskog jela, treba to da činite kao da je reč o revolveraškom obračunu: precizno, tačno i bez računanja s mogućnošću opravdavanja. Tako je napravljen i Sukiyaki Western Django.

Sva Miikeova nagledanost i njegovo obrazovanje koje koristi isključivo kao što talentovana tračara pominje imena i anegdote, zaista ga čine posebnim, a naročito u odnosu na uobičajenu bioskopsku ponudu. U vreme kad je nivo onoga što se zove „opšte znanje“ postao tako nizak da se i za vic u kojem se pominje Pitagorina teorema ili Arhimedov zakon biva optužen za hermetičnu nerazumljivu intelektualnost, Miike je pronašao rupu na saksiji. Verbalizovana rupa glasi: „Ne citiraj nego upotrebljavaj!“, ili Mocart je onaj što je komponovao zvonjavu za mobilni!