Hard, Sweet and Sticky

Dosadašnjih osam albuma detroitskog kvarteta BellRays ne predstavljaju naročito koherentne celine, već zbirke manje ili više izvrsnih pesama. Uprkos tome, svako njihovo novo izdanje je događaj za publiku koja drži do svog ukusa.

Ono što BellRays odvaja od konkurencije jeste pre svega jedan od najmoćnijih glasova u celokupnoj rokenrol istoriji. Ko je prisustvovao čudesnom koncertu MC5-a u Beogradu zna o čemu pričam – glas Lise Kekaule u sebi nosi orgazmičku eksplozivnost Betty Davis, savršenu kontrolu Arethe Franklin, spiritualnost Mahalie Jackson, prefinjenost Marvina Gayea, ali i sirovost Roba Tynera. Kad na to dodate majstorski skrojene pesme i srčanu interpretaciju benda, dobijate kombinaciju koja možda nema tržišni potencijal kakav je imala Lisina saradnja s Basement Jaxxom u dance hitu Good Luck, ali koja tvori pesme od kojih bi se dao napraviti best of album kvalitetan kao izdanja uzora ovog benda.

Početak Hard Sweet and Sticky oslanja se na nešto mekšu liniju u opusu BellRays, započetu albumom Have a Little Faith ('06). Prve dve pesme The Same Way i One Big Party odaju utisak sazrevanja eklektične vizije benda. Svesno bačenim pop udicama Infection i Coming Down nastavljaju tvrdu liniju benda, stilski prepoznatljivu poput većine pesama u opusima Ramonesa ili AC/DC.

Međutim, BellRays nemaju distancu primetnu kod srodnih sastava, pre svega onih ponosnih na garažno poreklo, koji stavom iskazanim u muzici kao da nude raj za poštovaoce ortodoksnih rokenrol vrednosti, a pakao za ostale. Zato bi očaravajući soul napev kakav je Blue Against the Sky bez po muke legao ljubiteljima Dirtbombsa ili Melvinsa, ali i publici sestara Kovač. I to nezavisno od pitanja da li bi neko iz ovih tabora uspeo da primeti do koje mere je gitarista Bob Vennum, inače Lisin suprug, ovladao stilom najvećih majstora kakav je Steve Cropper.

U fascinantnoj, portishedovski usporenoj baladi Wedding Bells zvone džezerski akordi, proširujući stilski dijapazon benda. Ukratko, svežina većine ovih pesama potvrđuje da su Bob&Lisa i bubnjar Craig Waters na najbolji mogući način prevazišli odlazak gitariste Tonyja Fatea iz benda krajem prošle godine.

Zalomi se, kao i na ostalim albumima uostalom, i po koje rutinsko rešenje, kao u ubedljivoj samoobradi pesme Pinball City; izleti i po koji naivan naslov poput onog u furiozno angažovanoj Psychotic Hate Man, ali razlog zbog koga ovakve primedbe nisu od većeg značaja je u tome što ova trojka ne svira po notama holivudskog sna.

Psychotic Hate Man

Drugim rečima, u ovim zvucima se još čuje odjek ugušenih crnih nereda izazvanih streljanjem Martina Luthera Kinga, kao i pobune belih klinaca s gitarama protiv korporativno-ubilačkog establišmenta. Nema, ipak, preke potrebe za razmišljanjem o velikim temama – ovo je muzika čija autentičnost više instinktivno progovara da je srce njenih autora na pravoj strani, a vama je ostavljeno da je po izboru trošite uz korišćenje intelekta, pogo ples ili razmenu nežnosti s partnerom.

Audio:

• Coming Down