Eksplozija iz doba Jure

Mesto: Muffathalle, Minhen (Dinosaur Jr.) / Feierwerk, Minhen (Explosions in the Sky)
Vreme: 23. maj 2008.
Organizacija: Beyond Tour 2008 / Munichx
Predgrupe: Awesome Color, Mondo Fumatore / Eluvium
 

Vladimir Ninčić: Gde si dosad!? Znaš da je ovde petkom uvek ludnica, jedva sam ti sačuvao mesto... Nije valjda da je koncert tako dugo trajao? Moj je već oko 23 h bio gotov...

Dario Stajić: Bilo je gotovo oko ponoći, čekao sam Mascisa, Murpha i Barlowa sa buketom cveća, da im čestitam na odličnoj svirci, prebirao po džepovima, skupljao pare za kasete Awesome Colora. Pet evra komad, 10 evra dva komada, 20 evra tri komada…

Vodio sam zanimljiv razgovor sa basistkinjom Mondo Fumatorea. Tema: Mondo Fumatore. “Milo moje”, toče li još pivo?

V: Toče, ne brini, Bojan (poznati minhenski žigolo - op.a.) ti tamo naručuje, samo ne znam kako će se izboriti sa onoliko cica. Danas je bio neverovatan dan u Minhenu... Nastupali su, između ostalih, Vampire Weekend, Melt Banana i Bill Callahan, ali nijednog trenutka nisam imao dilemu na šta ću da idem. Znaš koliko dugo čekam da vidim Explosions...

Prošle godine je koncert u Minhenu bio otkazan, a od zagrebačkog koncerta sam pre 5 godina odustao u poslednjoj sekundi... A i Eluvium mi je, uz Adama Wiltziea (Stars of the Lid, The Dead Texan - op.a) i Vladislava Delaya, omiljeni ambijentalni muzičar trenutno. Po izrazu tvog lica bih rekao da se ni ti nisi pokajao...

D: Nisam, iako su i Džej... Maskis i Šaban Stajić sve vreme izgledali prilično pospano. Ali, kad ovaj prvi zgrabi gitaru, a drugi pivo, pa kad krene pena, niz usta... jeza.

Nastup Dinosaur Jr. je bila zapravo Masicssova 90-ominutna onanija na gitari u dva seta. Veličanstveni indie dabstep ugođaj! (smeh u okruženju na pomen reči “dabstep” – op.a.) Bez menjanja instrumenata posle svake druge pesme, bez ultraskupih Orange pojačala... Zašto svaki drugi bend koji gledam u poslednje vreme, mora baš njih da koristi!? Sa matorim debelim roudijem, duga seda kosa, dinosaur senior... Lou je u dva intermeca obrisao pod za šefom benda. Maskis mu je dozvolio da se primakne mikrofonu u Back to Your Heart sa poslednjeg albuma Beyond i u jednoj sa, mislim, prvog albuma, spominje se "Ball&Chain". Čiste emocije.

Sebadoh i Folk Implosion, skidam kapu, ali Dinosauri... joj, Dinosauri! Nisu svirali moju omiljenu Let it Ride (Bug). Oprošteno, ali, momci, ako vam se to i sledeći put desi... Kako Eluviumirashte?

V: Pa, prvo sam gledao da ti uzmem majicu Eluviuma, jer znam da ga voliš, ali bile su samo neke za anoreksične vegane; muška S je bila najveća, ali su zato imali i XS i XXS, za koji nisam ni imao pojma da postoji. Mislim da od nje ne bi mogao ni rukavice da napraviš...

Ali, Matthew Cooper aka Eluvium uopšte nije koristio semplove, već se prebacivao s gitare na klavir, a upotrebljavao je ripitere, tako da je praktično odsvirao veći deo onoga što se čulo. Najviše me je impresioniralo kako čovek ume da ukomponuje stilski potpuno različite delove i od nečega tako minimalnog napravi simfoniju, a pritom unosi neverovatnu količinu emocija, da mi se čini kao da ona pojačala plaču dok ja stojim naježen i zaleđen.

Mislim, da Brian Eno ima talentovanog sina koji se bavi muzikom, teško da bi bio bolji od Matthewa! Čak je izveo i moju omiljenu stvar, Taken sa albuma Talk amongs the Trees, koja ima tako savršenu dinamiku građenja i bio sam ubeđen da nema teorije da je uživo izvede ni približno dobro. Ali on je sa jednom jedinom gitarom u tih 17 minuta demonstrirao zbog čega je toliko veliki.

A tvoja predgrupa? Mora da je razbila, čim si se gurao da kupiš kasetu! Ček, evo piva...

D: Joj, još jedno pivo. Ne mogu više, a i čuvam se za pesmu Eluviuovizije sutra. Awesome Color su za mene bili totalna nepoznanica.

Prvu predgrupu, Mondo Fumatore sam znao iz DM-a i drugih drogerija, gde prodaju njihov CD za jedan evro. Na jednoj gitari prepoznao sam Christophera Uhea, osnivača legendarnih istočno-vestfalških Sharon Stoned, poznatih i po albumu License To Confuse, na kom su ugostili i ortake Evana Dandoa, Loua Barlowa, Michu iz Notwista...

Dobra fora je što je bubnjar, na svom setu odštampao svoju veliku sliku, valjda da mu ih niko ne bi ukrao... Jak ego?!?! Problem je samo što tip izgleda ko svaki drugi Švabo. Na basu i povremenim vokalima, naravno žena, više kao eksponat, više zbog „sonic-youth“ estetike, nego zbog opšteg utiska. Awesome Color su mladi muzičari koji su se garažnim rockom verovatno napajali još dok su bili u majčinom stomaku, a nešto kasnije im je kroz majčino mleko ulazio u krvotoke. Između pesama delovali su pospanije i od velikog majstora Dinosaur juniorske lože, Maskisa glavom.

Na trenutke vrlo stonerska, lavina južnjačkih rifova, začinjena Billy Coxonovskim (Band of Gypsys – op.a.) bas deonicama i skoro pa neopisivom lomljavom na bubnjevima mlađanoga Allisona Buscha Juniora bila je razlog da Thurston Moore klekne na kolena i zamoli ih da u prelaznom roku potpišu za njegovu diskografsku ekspozituru Ecstatic Peace. Daj to pivo više, osušila mi se usta!!

V: Ajd živeli! Ovaj Graf Arco je jedno od najboljih nemačkih piva, nema govora, samo šteta što ga jedino ovde služe. Ja sam malo bio sumnjičav prema nastupu Explosionsa, jer mi se njihova poslednja ploča All Of A Sudden I Miss Everyone nije dopala...

Prvo su bili daleko ispred svog vremena, a potpm su postali samo solidan bend u moru onih koje su inspirisali, da bi na kraju doživeli da budu bleda kopija svojih kopija. Tako sam barem mislio, ali posle ovakve svirke mogu samo da progutam te reči i vratim se ponovnom preslušavanju albuma. Pored hipoprodukcije dobrih izdanja kao da sam zaboravio da su oni ipak najveći i najbolji instrumentalni rock bend danas.

Stare pesme, poput First Breath After Coma ili Greet Death, zvuče ubedljivo, kao što sam i očekivao, ali su me, začuđujuće, i nove oduševile. Postave su bile dve gitare + bas, i tri gitare i ne zna se u kojoj su bolji. U stanju su da svaki ton sa oficijelnih izdanja verno reprodukuju uživo, ali način na koji to izvode je fascinantan. Gledao sam ranije neke koncerte na kompu, ali jedino pred njima u dvorani mogu u potpunosti da se osete energija i emocija koje predaju publici.

Jedini bend koji sam skorije video da unosi toliko sebe u nastupe je Isis, ali sam spreman da tvrdim da su Explosions još moćniji i da se još više uživljavaju. Šokirana publika je dugim ovacijama posle koncerta tražila bis, ali se slomljeni Munaf Rayani, koji je pljunuti Ašok Murti, posle 10-ak minuta popeo na binu, zahvalio publici i izvinio joj se što ne mogu da nastave, rekavši da su dali sve od sebe i da više nisu u stanju da odsviraju nijedan akord.

Da imaš i sutra iste opcije kao i danas, na koji bi koncert ovoga puta otisao?

D: Ja bih verovatno otišao na Billa Callahana, a ti na Vampire Weekend. Šta da kažem, otišao bih na Eluvium, da imaju moju veličinu majica? Zapravo, verovatno ne bih ni na šta više išao, ovaj koncert me totalno dotukao.

Ljudi kao Mascis su retke konstante, osobe koje se ne povijaju pod trendovima u rocku i popu, nego iz svega što ih okružuje, što vide i čuju - mudro i smireno izvlače esenciju, pa u njoj posle mešaju svoju Black Sabbath salatu. Između nastupa pojedinih bendova, puštali su prvo Nuggetse, pa set hardcorea, začinjen Bad Brainsima i Minor Threatom, da bi, kad su se upalila svetla, neki tamni elektronski dab, obogaćen basovima, krenuo da se valja kroz zvučnike.

Polako shvatam zašto se tako značajan, emotivan i relevantan lik kao što je Lou Barlow, posle toliko svađa i nesuglasica, kriza i obrata, vratio kolegi koji ga je na prilično odvratan način izbacio iz benda.

Nego, palimo li na Black Mountain u sledeći petak?Ti njih voliš, a ja volim da u 59to1 sedim za šankom?

V: Idemo na Black Mountain obavezno! Prošlog puta smo propustili Dead Meadow, pa ne bismo smeli sada da ponovimo sličnu grešku. A da mogu da biram, ponovo bih otišao na Explosions.

Za Vampire Weekend još ima vremena, oni su tek postali “in”. Dinosaur Jr. smo gledali kao predgrupu Peppersima, a, uostalom, i sam dobro znaš da je jedna velika eksplozija ubila dinosauruse! Šalim se, ali bez obzira koliko mi Dinosauri bili dragi, u ovom trenutku još uvek ne mogu da dođem sebi od utiska, tako da nijedna druga opcija ne bi došla u obzir.

Ovo je jednostavno bio jedan od tih nestvarnih trenutaka u životu. Nešto slično kao kad gledaš Sigur Rós ili Radiohead. I taj trenutak sada ne bih menjao ni za jedan koncert na svetu.