Holon

Izdavačka kuća ECM, na čelu sa osnivačem i glavnim producentom Manfredom Eicherom, od nastanka (1969) je imala presudnu ulogu u oblikovanju evropskog jazza i stilskom odmaku od američkih uzora.

Eterične, jednostavne melodije, dugi intervali tišine i koketiranje s klasičnom i ambijentalnom muzikom, postaće zaštitni znak ove kuće, a o „ECM zvuku“ će se često govoriti kao o zasebnom žanru.

Ipak, uprkos odavno utvrđenim i prepoznatljivim stilskim premisama većine ECM-ovih izdanja, Eicher drži korak i sa izazovima modernog doba. Objavljivanjem albuma Khmer Nilsa Pettera Molvaera (1998) značajno je doprineo afirmaciji elektronskog jazza, još jednom potvrdivši da je vizionar prvog reda.

I tokom prvih godina novog milenijuma ECM uspešno balansira između svog prepoznatljivog senzibiliteta i avanturističkog pristupa jazzu. Jedan od predstavnika mlade garde koji spaja tradiciju ECM-a s originalnim pristupom je švajcarski pijanista Nik Bärtsch.

Njegov bend Ronin, koji s manjim izmenama postoji od 2001. godine, trenutno čine saksofonista/klarinetista Sha, basista Björn Meyer, perkusionista Andi Pupato i bubnjar Kaspar Rast. Nakon tri albuma na malo poznatoj etiketi Tonus i bezbroj održanih koncerata (već godinama nastupaju i drže radionice svakog ponedeljka u ciriškom klubu Bazillus), zapadaju za oko starom liscu Manfredu Eicheru, i 2006. godine objavljuju za ECM album Stoa.

U naredne dve godine ovaj bend je privukao pažnju šire jazzerske javnosti i održao prve koncerte na američkom tlu, nakon čega je usledio aktuelni album Holon.

U muzici sastava Ronin osećaju se različiti uticaji – od minimalističkih opita avangardiste Stevea Reicha do postjazzerske jam session svirke Australijanaca The Necks i moderno interpretiranog funk zaleđa u duhu njujorške trojke Medeski, Martin & Wood, uz povremenu etno aromu. Sam Bärtsch je, opisujući svoju muziku, skovao nesvakidašnju žanrovsku odrednicu „zen funk“.

Šturi nazivi numera (Modul 42, Modul 41-17, Modul 44...) tu su, kako Bärtsch kaže, da ne bi budili asocijacije koje bi skretale pažnju s muzike. Ipak, u praksi oni najviše ukazuju na kompaktnost izraza i stilsko jedinstvo albuma.

Bärtsch je suvereni vođa benda. Svaki ton je pažljivo proračunat i doziran, dok je malo šta prepušteno slučaju i improvizaciji. Numere se razvijaju iz jednostavnih, melodičnih klavirskih fraza, koje se ponavljaju i po nekoliko minuta i stvaraju hipnotički efekat. Sledi postepeno zahuktavanje, a ostatak benda dobija sve veću ulogu.

Nik Bartsch's Ronin at Vilnius Jazz 2007

Dva seta bubnjeva i bas stvaraju dinamičnu ritmičku osnovu, dok u prvi plan dospeva interakcija Bärtscha i Shee, koji naizmenično svira bas klarinet i alt saksofon. Njegove klarinetske deonice mahom su veoma svedene, često na nivou konstatacije ritma. Nešto više prostora osvaja kada svira saksofon, i tada zvuči veoma ubedljivo, naročito u Modulu 45.

Holon nije album koji pomera granice žanra ili donosi spektakularne sviračke bravure. Ipak, Bärtschova muzika privlači pažnju specifičnom atmosferom i majstorski osmišljenim aranžmanima, i još jednom potvrđuje da na evropskom tlu postoji veoma živa i prepoznatljiva jazz scena, u velikoj meri nezavisna od američkih uzora.

Povezani članci:

"Tragači" - Džez za novi milenijum (2), Evropa

Audio:

Nik Bärtsch's RONIN MySpace