Škamp u rukama Mandušića Vuka

Originalni naslov: Street Kings
Scenario: James Ellroy, Kurt Wimmer
Uloge: Keanu Reeves, Forest Whitaker, Hugh Laurie, Terry Crews, Martha Higareda
Žanr: detektivski krimić
Trajanje: 109 min.
Proizvodnja: SAD, 2008

Scenarista i reditelj David Ayer posao scenariste u Kraljevima ulice prepustio je kolegama Ellroyu (koji je i romanopisac osim što je scenarista) i Wimmeru (koji se uz scenario bavi i režijom). Trojica ovako kompetentnih autora uradila su odličan posao držeći se svih klasičnih znanja o žanru, istovremeno ga osavremenjujući spektakularnim ništavilom.

Kada kažem „spektakularno ništavilo“, mislim na sve one gotovo fizičke žanrovske konvencije filma koje su u stara vremena spadale u ukrašavanje određene vrste priče, a danas su postale sve i svja. Ili, preciznije rečeno, sve i svja su bile juče, kad je pojavnost istisnula suštinu iz žiže autorskog i gledalačkog interesovanja.

Danas je, pak, pojavnost uznapredovala do spotovsko-eksperimentalnih stilskih zahvata, od kojih je najčešće upotrebljavan onaj kojim se protok vremena i radnje stalno sažimaju; pokazuju se delići, a gledaocu se ostavlja da sam brzo-brzo, a svako malo, pretpostavlja šta se prethodno ili u međuvremenu dogodilo – i u celokupnoj radnji, i u slikanju karaktera, i u konkretnim događanjima pojedinačnih scena.

U Kraljevima ulice vidi se da ovaj postupak sam po sebi nije ni loš ni dobar, već je alatka kao i svaka druga. Da li će alatka profunkcionisati i učiniti da se zainteresujemo za priču i njene aktere ili će nas ostaviti ravnodušnima, zavisi od onoga ko je upotrebljava. Zavisi, naravno, i od nas i naše volje da se zainteresujemo, ali ovde nije reč o tome – podrazumeva se da nas u krimi-filmu interesuje ko je nešto uradio ili, u ovom slučaju generalnije, šta se ovde zbiva.

Postoji diskretna razlika među nazivima za dva slična žanra: kriminalistički film i detektivski film. Kriminalistički je malo više koncentrisan na zaplet, više govori o kriminalcima ili kriminalnim radnjama i malo više kritikuje sistem na vlasti; detektivski se malo više bavi rasplitanjem situacije, više govori o policajcima i više brani vrednosti sistema na vlasti. U slučaju Kraljeva ulice došlo je do srastanja: detektivsko rasplitanje kriminalno je zaplitanje, ali neka o tome bude samo toliko rečeno da se ne pokvari zabava onima koji film još nisu videli.

Pored noirovskog hipercrnila i funkcionalno upotrebljene stilizacije, u Kraljevima ulice fascinantna je i glumačka podela. Pored glumčina kao što su Forest Whitaker i Hugh Laurie, tu je i neverovatno dobro odabrani Keanu Reeves. Blaga prirodna sugestija da imamo posla s lepuškastim, skromnim momkom (koji ima razloga za skromnost), ovde je, konačno, razvijena u činjenicu. U Kraljevima ulice em nešto nije u redu s Reevesovom muškošću (varala ga žena, a i hrabrost doliva votkom), em nešto nije u redu s njegovom pameću (ništa mu nije jasno).

U prošlosti nosilac takvih uloga često je bio Cary Grant, čiju je muškost slabila njegova želja za znanjem, a pamet mu je bivala ugrožena pristojnošću. Ovde, pak, imamo momka koji je ugrožen tzv. duhom vremena: ni žene ni gazde nisu što su nekad bile. Više niko nije dobar ukoliko na to nije prinuđen, pa svako može kako hoće: situacija više nego gadna za ljude granične pameti.

Jer, Ayerovi veoma pametni junaci ili profitiraju ili ne participiraju u zlu, a glupi ne postavljaju pitanja nego izvršavaju zadatke. No, umereno pametan, koji bi da malo misli a malo izvršava zadatke postavljene s pravednog vrha, u velikim je problemima. On je, figurativno rečeno, kao škamp kojem je srce u glavi – idealan za svaku vrstu manipulacije.

S obzirom na to da niko nije proživeo život a da se nije našao u poziciji škampa, Kraljevi ulice solidno otvaraju mogućnost da se gledalac i sam preispita po tom pitanju.