Teorija haosa

Baš tako, rokenrol, jer iako je Teorija haosa nesumnjivo hip hop ploča, njen osnovni kvalitet je u tome što se priseća ideje da je hip hop inkluzivna muzika, kultura koja može da upotrebi bilo koji zvuk i bilo kakav stih za svoje potrebe. Ovde sintetički duvači i robotski ritmovi ukrštaju rogove s distorziranim gitarama i živim bubnjevima, brutalno repovanje izrasta u navijački snažne refrene, a egzistencijalna zapitanost Iskazovih stihova biva oplemenjena ulično sirovom interpretacijom.

Da je Amerikanac, Iskaz bi bio negde između consciousness repera poput Commona ili Taliba Kwelija i Rage Against the Machine. U domaćem koordinatnom sistemu (konfuzije) možemo ga pronaći negde između cerebralnosti Hain Tenyja, pesništva Marčela, surovosti Sunshinea i, naravno, socijalne angažovanosti Sindikata.

Teorija haosa je bučan, glasan, buntovan album sklopljen od tvrdih ritmova, teških gitara i zapaljivih refrena (u izvedbi živog/virtuelnog benda Svedoci), kojim iznad svega dominira Iskazov poziv na otrežnjenje koga je nemoguće ignorisati.

Razlog Iskazove popularnosti leži negde između zapaljivosti muzike čiji crossover šmek ulazi u uši daleko šire publike nego što klasičan hip hop može da se nada (setimo se, uostalom, ko je sve slušao Sunshine u svoje vreme) i veoma uverljivog pokliča kojim se zazivaju pravda, istina, odgovornost. Bešnji i glasniji nego na debiju Natio, Iskaz će Teorijom haosa nesumnjivo dopreti do mnogih ušiju umornih od hip hopa koji se bavi samim sobom i koji je zadovoljan zapišavanjem skromnog parčenceta zamišljene teritorije.

Potpomognut gostovanjima Marčela, Baneta Sunshinea i drugih jakih imena, Iskaz slušaoca podseća da nužnost izbora s kojom smo svi suočeni nije ograničena na lojalnost ulici, školi ili naciji, već da taj izbor često vodi do otkrivanja suštine čovekove duše. Ili njenog gubitka.

Ovo je istovremeno i Iskazova najveća mana. Poetika hip hopa se razlikuje od „obične“ poezije svojom smelošću kombinovanja večitog i trivijalnog, filozofije i pop kulture, humora i smrtne ozbiljnosti. Baš ova veština spajanja dva sveta je Chuck D-ja učinila jednim od najvećih repera u istoriji muzike. Iskaz repuje sa sličnim zanosom starozavetnog proroka, ali u njegovim stihovima nema dovoljno ukorenjenosti u ovde i sada.

„Nisam samo apstraktan“, kaže Iskaz u pesmi Kazna, ali jako je uočljivo koliko su često njegove misli iskazane kroz bezlične forme, čime se teme vredne da se čovek njima pozabavi približavaju intelektualnoj igrariji, umesto da slušaoca nateraju da se ježi u identifikaciji s misliocem.

Profil poroka

U istoj pesmi gostuje Sky Wikluh pokazujući kako se opšte i lično mogu spojiti i iste poruke isporučiti na mnogo ubedljiviji način. Iskazovim slikama, dakle, nedostaje samo bezobrazne energije prestupa tako karakterističnog za najbolji hip hop pravljen u ovoj zemlji.

Da li je Iskaz stvarno najbolji domaći emsi? Možda i nije, ali ovim albumom umesto konačne potvrde ovog statusa on pokazuje veliki napredak, potencijal i spremnost da tu titulu u skorije vreme zaista ponese.

Drugi album je uvek težak, ali ako je verovati onome što na njemu čujemo, ono najbolje od Iskaza tek dolazi.

Povezano:

• Natio - recenzija albuma (2006)
• Masivno i jasno - Zoran Stefanov, intevju (2007)
• Kad bruji glava - SCENA UŽIVO II, Iskaz i Batiša (2007)
• Iskaz na "Sceni"