Bivši lider Dire Straitsa i jedan od najvećih rok gitarista Mark Knopfler sinoć je u okviru četvoromesečne turneje na kojoj promoviše prošlogodišnji album Kill to Get Crimson održao dvočasovni nastup u Beogradskoj areni i oduševio publiku
Mesto: Beogradska arena, Beograd
Vreme: Utorak, 10. jun 2008.
Organizacija: Lupa promotion
Marku Knopfleru i njegovim Dire Straitsima se mora priznati barem jedna stvar – pojaviti se u drugoj polovini 70-ih, kada je pank proklamovao prevrat, i iskreno svirati gitarsku muziku koja se oslanja na kantri, rokabili i bluz nasleđe, sigurno nije bila perspektivna stvar - naprotiv.
Dire Straits su, dakle, plivali suprotano struji, oplemenjujući „staromodni“ način sviranja (shvaćen u kontekstu bendova 60-ih) i tako stigli do višemilionskih tiraža i stadiona. Njihov prvi singl Sultans of Swing nije bio samo potvrda tržišnih potencijala benda. Knopflerov autorski nerv je bio očigledan, a bezbroj honki tonk i džez trikova koji se mogu čuti na snimku, zasluženo su ga doveli na mesto jednog od poslednjih gitarskih heroja.
Upravo pojam gitarskog heroja se čini važnim za razumevanje nastupa Knopflera i njegovog pratećeg benda u dobro popunjenoj Beogradskoj areni. Dvojica mladića koji sede na stepeništu ispred koncertne dvorane i pijuckaju pivo, jedan u majici na kojoj piše da je bivši gitarista sastava Cream sam svevišnji, dok se na majici dugog nalazi slika Neila Younga ispod koje piše Heart of Gold, bio je jedan od karakterističnih prizora koji se mogao videti pre ulaska.
U trenucima dok je publika pristizala u dvoranu, ženski glas je sa razglasa zamolio prisutne da isključe mobilne telefone kako ne bi ometali koncert (!?). Bina je u polumraku, samo poseban reflektor baca svetlo na crveni fender stratokaster. Početak (pesma Cannibals) je razrešio dilemu oko toga da li je reč o „sedećem ili stajaćem“ događaju, i to tako što su oni koji su sedeli u parteru ustali, i deo publike sa tribina sišao u parter.
Knopfler na početku predstavlja izbor iz solo karijere, svira Sailling to Filadelfia sa istoimenog albuma iz 2000. godine, Marbletown sa Ragpicker’s Dream (2002), kao i The Cat and the Fish i True Love Will Never Die sa prošlogodišnjeg Kill to Get Crimson. Bend u tim trenucima zvuči precizno, možda i previše s obzirom na rudimentarni folk i kantri-rok prizvuk, pažljivo izgrađen ali jednostavno odsviran, koji se čuje na Knopflerovim poslednjim izdanjima. Samo najverniji u publici su prepoznavali teme, ali su svi ovacijama pozdravljali trenutke u kojima Knopfler solira i čekali da bend zasvira stare stvari.
Drugi deo seta donosi željene pesme Straitsa i tada događaj poprima odlike stadionskog koncerta. Dugi apluzi, podignute ruke, vriska i ovacije pratili su sve vreme izvođenja klasike Romeo and Juliet, Sultans of Swing, Telegraph Road... Knopfler se u Saltans of Swing sa lakoćom poigravao sa nepreglednom strukturom gitarskih figura, razgaljujući publiku. Bend je izašao na jedan bis i odsvirao još favorita: Brothers in Arms, So Far Way i temu iz filma Local Hero Goin' Home. Kratkotrajnu nadu da će se bend još jedanput vratiti prekinulo je paljenje svetla.
U trenucima kada je počinjao solo karijeru krajem 90-ih, Knopfler je, prisećajući se vrhunca sa Dire Straitsima izjavio kako je bina na njihovim turnejama bila velika kao Brazil, da su svetlosni efekti ličili na one u Zvezdanim stazama, a da je u bekstejdžu bilo 10 kamiondžija. Zbog svega toga, odlučio je da pojednostavi pristup. Snimao je u legendarnom Shangri La studiju (u kom su visili i Bob Dylan, The Band i Neil Young), sarađivao sa Emmilou Harris i drugim legendama.
Ako izuzmemo jednostavne scenske efekte, sinoćnji koncert u areni je bio bliži spektaklima Straitsa na koje se Knopfler ironično osvrnuo, a manje predstavljanje novog albuma. Vidno raspoložena lica publike nedvosmisleno su govorila da je takav pristup pogodio u centar mete.
Ma šta Knopfler radio, nasleđe Straitsa će ga uvek pratiti i biti u prvom planu, i to je nešto na šta može biti ponosan.
Povezani članci:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Rac-Q (gost)
| 12.06.2008. 08.46.54
Kako prepoznati rnr snoba?
Mark Knopfler je mnogo nabrijan gitarista, Beach Boys su bezvezni rokabili bend, a Ramonesi nisu ni među tri najbolje rnr grupe....
100 Greatest Guitarists of All Time - Rolling Stone Magazine:
016 - (Johnny Ramone) - Ramones
027 - (Mark Knopfler) - Dire Straits
Pravda je zadovoljena!
-
Marko Perković Tompson (gost)
| 12.06.2008. 09.49.42
Ramones rules!
-
MLaden (gost)
| 12.06.2008. 10.27.39
Koncert odlican za prave fanove... Ostaje zal sto Arena nije bila popounjena do kraja...
-
najgorost (gost)
| 13.06.2008. 13.47.36
odmah da kazem da sam veliki postovalac ovakve muzike, dakle, przim se na Claptona i Becka odmalena, tako da su i Knoflerovi Straits bili i ostali moji favoriti. Medjutim, meni su se desili i Ramonesi i Pink Floyd i Sonic Youthe i Metallica. Sve to nosi neke svoje vrijednosti, svoje estetike, samo ih treba provaliti. Pricam o tome jer vecina muzicara i slusaoca /kriticara ostaju ukopana u istom fazonu. To je slucaj sa Knofelrom i svak ko ima smisla za prihvatanje i starog i novog je to mogao da prepozna u koncertu od neku vece. Precizna svirka nije mogla da zmjeni utisak njegove narcisoidnosti (poslije svake pjeseme je mjenjo gitare) i nedostataka harizme (covjek se nije ni jednom nasmijao a kamoli da je pozdravio publiku ko Cave). Svakako da mi je zao 1500 dindzi koje sam dao preprodavcu na ulazu. Gledao sam neke zalutale dame koje zjevaju, vjerovatno uzalud cekuajuci neke hitove koje znaju. Bio je to Money For Nothing, nista od jednog od posljednjih bendova koji su nesto uradili u Blues rocku. Upravo ta narcisoidnost i jeste problem ove muzike, njene neprihvacenosti od mladjih generacija. Koga ce zainteresovati od mladih neki cicica sa isijasom i skenjolozom (tako je djelovao na bini) u poredjenju sa onom energijom (mada losijim pjesmama!) koju smo vidjeli na Nick Cavu?
Naj koncert sezone ocekujem od The Hives. Zivi bili pa vidjeli
-
Tina (gost)
| 13.06.2008. 21.08.18
Koncert je bio fenomenalan,ali naravno,kao sto se kaze,ukusi i samari su razliciti!
-
nikola (gost)
| 13.06.2008. 23.19.38
sve je trajalo nekoliko minuta, takav sam utisak imao, nisam verovao da je trajalo preko 100.
-
buda (gost)
| 14.06.2008. 14.31.03
mnogo lep koncert bio.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.