Deset sporednih pesama Toma Waitsa u skoro nepodnošljivom „rečitativnom“ izvođenju Scarlett, kojoj je Marylin napokon udarila u glavu, ali nema veze
Album koji je pred nama u užem je izboru za najnepotrebniju zvučnu zabelešku od kada je digitalnih zapisa. Kladim se da je do njega došlo uglavnom zato što su neki filmski producenti imali ideju da u pauzi spinuju Scarlett kroz muzičku štampu, ili je ona htela da provede leto 2007. na farmi u Luizijani zamišljajući kako je toliko hippy-fatalna da se svet tih opasnih rockera može zavrteti oko nje.
Paralelno s tim, alternativni bruklinski muzikantski kružok, oličen u članovima TV On The Radio (posebno Davidu Siteku kao producentu), Yeah Yeah Yeahs i Celebration, mora da je rešio kako je baš cool zezanje snimati ploču s glumicom kad već imaš plaćeno vreme u studiju. Ili to, ili je prateći vokal David Bowie još jednom imao vremena da se druži s mlađima, ali ih – opet – ništa nije dobro skapirao.
Najmanje je Scarlett kriva za to što se zabavila – kad izgledaš kao Scarlett Johansson, shit, kad JESI Scarlett Johansson, kad si već odigrala glavne role u video-spotovima Boba Dylana i Justina Timberlakea, te našla underground rock bend (Jesus and Mary Chain) koji će te izvesti da pevaš s njima na sceni najvećeg američkog alternativnog festivala kakav je Coachella… da li je išta ostalo da se uradi na muzičkoj sceni, ljubavi prema muzici radi, nego da se snimi neki albumčić?
Falling Down
Žensko neopsihodelično čitanje Toma Waitsa jeste dobra ideja na papiru (proveriti: Falling Down, Fannin Street, No One Knows I Am Gone, mada je jedini original, Song for Jo, možda put kojim je trebalo ići), i raspoloživi bend se veoma potrudio, ali smo ovde ipak ostali izloženi podražavanju rock muzike s umetničkom ambicijom, jednom tako strašnom mučenju da vam se pri svakom preslušavanju ekspresno brzo sloši od vokala koji se vuče po dnu pesama i miksa, od pretencioznih ukrasnih zatrpavanja koja samo razvlače kompoziciju, vodeći je nikuda, i naročito od opšteg pomanjkanja emocije.
Tako i nešto dobro odsvirano postaje izlišno u aranžmanima koji se vrte oko glasa bespilotne letilice zvane Scarlett. Čak i pesma što se zamalo otrgne užasnoj sudbini koju je njen glas namenio svakoj od njih, i ono što bi joj se moglo poverovati dok izgovara, bar na nivou poruke – recimo, I Don’t Want to Grow Up – u njenom izvođenju ne liči ni na dvojku iz muzičkog nego na vežbu za gluve, neme i slepe.
Kako osoba koja je sinonim za reč “seksi” ovih dana može da dopusti sebi javni istup koji je tako jadna antiteza te reči, zašto neko ko ne ume ni da se približi pevanju pokušava da napadne baš pesme Toma Waitsa kao lika koji se proslavio jedinstvenim stilom pevanja, zbog čega neko ko je na glasu kao nova ikona ženske samosvesti može ovako intelektualno da se raspusti i ne shvati koliko je daleko van svoje teritorije, pitanje je za pedagoga koga Scarlett nikad nije imala pored sebe.
Tom Waits je i sam ponekad znao da bude pretenciozan bez dovoljno pokrića, pa ne spada u svetinje s kojima se ne sme šaliti, ali plediram da mu neko ipak javi adresu na kojoj ovi ljudi žive, čisto da vidimo šta će biti. Javno pevati se ne sme samo zato što to neko može sebi da priušti, to što se neko tripuje da je Nico ili Hope Sandoval privatna je opsesija, a što duh Marylin povremeno proganja neke plavušice problem je svekolikih plavušica.
Jedina olakšavajuća okolnost za Scarlett u svemu ovome jeste činjenica da žene ponekad prave skandale da bi opravdano privukle pažnju na sebe – ako ovo spada u problematično ponašanje delinkventa koji je na putu da odlepi, o čemu nemamo dovoljno informacija, onda je sve ipak dobro i veoma rokenrol.
|
Dodatak 1 - primer dobre ploče poznate glumice i modela: Mila Jovović, The Divine Comedy (SBK, 1994) |
|
Dodatak 2 – istorijske trivijalnosti nam ukazuju da je Tom Waits možda ipak izazivao sudbinu.Naime, Tom se šunjao Kopenhagenom 1976, osam godina pre nego što je Scarlett Johanssen rođena (njena mama iz Bronksa obilazila je neku rodbinu u Danskoj i srela neodoljivog tamošnjeg arhitektu). Jedna od njegovih najupečatljivijih pesama, Tom Traubert’s Blues (sa albuma Small Change, 1976), ima podnaslov Four Sheets to the Wind in Copenhagen, što se odnosi na burnu noć koju je Waits proveo po tom gradu u bliskom društvu lokalne pevačice Mathilde Bondo. Ovu činjenicu je gospođica potvrdila nekako nedavno, a Tom ju je svojevremeno i pomenuo u poznatoj koncertnoj najavi, opisujući dugu noć u kojoj je malo više popio i na kraju napisao “pesmu o povraćanju u stranoj zemlji”. Inače, album Small Change sam prvi put slušao dok je moj najbolji prijatelj koji mi je pozajmio kasetu - jedne od tih godina – autostopom obilazio Evropu, da bi posetu okončao hodočasničkim boravkom u Christianiji, autonomnom hippy delu grada Kopenhagena. Ti krugovi privatnih rokenrol sećanja koja vezuju ljude, ustvari mu daju moć mitologije. |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Meho Krljic (gost)
| 16.06.2008. 13.07.50
Ovakvi tekstovi me podsete zašto volim Draganovo pisanje. Ja ne smatram SJ seksi i apsolutno me nije briga za njenu glumačku a još manje muzičku karijeru, a ipak sam uživao u tekstu.
-
dragane... (gost)
| 16.06.2008. 13.18.05
... dozvoli da te i ja jednom poljubim u dupe.
inache mrzim tomu niko...-vejtsa i smatram skarlet izuzetno .ebozovnom osobom!!!
-
duc@ (gost)
| 16.06.2008. 13.39.01
recenzija je pun pogodak
album u stvari zvuci kao Tv on the radio koji obradjuje Toma u slobodno vreme, sa Skarlet koja je upala na snimanje i malo pevusila.
isisali su sve sto je vredelo iz najdraze mi pesme, Who are you
-
timi (gost)
| 16.06.2008. 21.25.08
Album je mozda besmislen, ali i u vecoj meri je onaj drugi dodatak, cemu? Sta je autorov prijatelj koji mu je dao kasetu jeo na tom putu?
-
slow down (gost)
| 16.06.2008. 23.11.42
h, te žene, i njihova iritirajuća osobina da skandalima pokušavaju da zavrte svet oko sebe (kakav li je samo skandal ovaj album)!
Jao, jadne plavušice, samonabeđene Merilin, klinke koje nemaju pojma o muzici, no zbog telesne im lepote, neko je ipak spreman da ih sasluša!
Srećom, odmah se javljaju pedagozi-volonteri, koji će ovim nesrećnim, zabludelim ovčicama, objasniti šta je zapravo rok-muzika, i pod čijim će mentorstvom one najzad u tom svetu zauzeti mesto koje im pripada (grupi devojka?).
Nisam preslušao album, i možda je kritičar u pravu kada ga tako negativno ocenjuje, ali je količina zlobe i zavisti koja iz teksta izbija dovoljan razlog da mu ipak ne verujem na reč.
-
XXX (gost)
| 16.06.2008. 23.52.04
Vau, svaka cast, nasao si na kome ces da se izivljavas. Mogao bi sad malo da nam objasnis zbog cega Tokyo Hotel ne valjaju, o veliki srpski kriticaru...
-
Isidor (gost)
| 17.06.2008. 00.05.58
album je stvarno smeće, nešto tako beskrvno i bledo skoro nisam imao nesreću da čujem... Vidim da se u poslednje vreme ljudi prosto utrkuju ko će više i dalje da pljune na Waitsa, valjda je to sad in. waits je, u svojim najgorim inkarnacijama, opet imao dovoljno kreativne snage da napiše odličnu pesmu. KAo i Dylan, Cohen , Young i ini. I da, ja obožavam Waitsa.
-
Entoni Indjijski (gost)
| 17.06.2008. 11.33.54
Dodao bi samo da je najbolje čitanje Toma Waitsa dato na uvodnim špicama genijalne serije 'The Wire'. Tu može da se nađe Way down in the hole na četiri nova načina - od Blind Boy Alabama do odličnog Steve Earla. Scarlett. Not. Included.
-
simke_kosmos (gost)
| 18.06.2008. 00.03.13
Isidore ja ne volim Waitsa. Mozda si u pravu da ga pljuju u poslednje vreme, ali iskreno, u poslednjih 100 godina samo se pise i prica o nedodirljivima: Dylanu, Waitsu, Youngu, Stonesima i Beatlesima, kao da nova muzika ni ne postoji! I kako je sve posle njih pustos i kako su oni carevi! Ok, jesu, ali dokle vise o njima?! Zar je moguce da se u Srbiji slusaju samo rok-dinosaurusi, kao da niko vise ne istrazuje? Eto, ja bih jako voleo da se neko seti da pohvali i neki noviji bend! Recimo Chromatics, Blonde Redhead, Black Kids, The Rosebuds, svedsku scenu koja danas vrvi od najkvalitetnije muzike, itd. Gde je interesovanje za nesto novo? A vala i popboks nasao da se izivi na Scarlet....sto neko rece: kill your idols....za sva vremena!
-
anais (gost)
| 20.06.2008. 10.26.00
well sta reci...
osim da je tom waitts dao blagoslov ovom izdanju nakon sto ga je preslusao..legitimno-umetnicka sloboda
a uz svo duzno postovanje prema autoru teksta moram reci da je tekst za mene jednak samo jednoj reci - PREDRASUDA..da je neko drugi snimio cover album koji identicno zvuci bio bi proslavljen od strane ovog sajta..zato sto zvuci bas identicno kao gomile bendova koji se bez problema slusaju jer imaju alternativnu reputaciju..medjutim smesno je u XXI veku ziveti u takvim kliseima i stereotipima koji bi trebalo da su zaboravljeni negde u 80im godinama,u vreme Riblje Corbe i teksas jakni sa resama..
-
Anoniman (gost)
| 12.07.2008. 13.10.06
ej, bre, nije ovo toliko los album. predrasude....
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.