Jedan od najcenjenijih britanskih muzičara i autora Paul Weller, na devetom albumu je ugostio Noela Gallaghera i Gema Archera iz Oasisa, Grahama Coxona iz Blura i Stevea Cradocka iz Ocean Colour Scenea
U redu, suočimo se konačno s istinom i priznajmo, neće mnogo boleti: solo karijera Paula Wellera uglavnom je bila otelotvorenje onoga što je punk, čiji je on bio jedan od stegonoša, navodno trebalo da okonča jednom za svagda: neinspirativna reciklaža nebrojeno puta prežvakanih klišea, beskrupulozna trgovina opštim mestima rock sentimenta i idolatrije, trijumf inertne forme sa artističkom taštinom kao dominantnim sadržajem.
Seća li se iko kad je Weller poslednji put zaista imao šta da kaže? Wild Wood? Our Favourite Shop? Još ranije?
Paradoksalno, teško je pronaći još nekog autora koji za poslednjih deceniju i po doživeo takvo etabliranje u Panteonu pop muzike uz tako prosečan (blagonakloni bi rekli konsekventan) kreativni doprinos. Uz to, apsurdna »titula« The Modfather, koju su mu u ime mlađe generacije britanskih muzičara dodelili britanski mediji, govorila je više o tome šta su ljudi imali potrebu da u njemu vide, a manje šta su od njega čuli.
Uz tvrdoglavu doslednost – studijski za studijskim album, koncertni za koncertnim – Weller je igrao ulogu onog-koji-je-dostojanstveno-ostario.
U nedelji kad je napunio 50 godina, izašao je 22 Dreams, njegovo deveto solo ostvarenje, dupli album sa 21 pesmom (69 minuta muzike). Posle previše vremena provedenog na pijedestalu najmlađe žive legende britanskog rocka, Weller kao da je rešio da je kucnuo čas da prestane da govori u bilo čije ime osim u svoje.
Štaviše, samouverena pretencioznost kakvu kod njega nismo videli još od tragično zanemarenog Confessions Of A Pop Group učinila je da konačno sa sebe otrese zamorni i dosadni teret staračkog rocka i gotovo avanturistički se otisne u stilski najrazuđeniju kolekciju pesama koju je ikada objavio.
Od psihodelične folk epopeje Light Nights, preko naslovne, žustre gitarske r'n'b poskočice, mekog »belog« soula Empty Ring, do klasičnog brit-rocka All I Wanna Do, ovaj album je impresivna šetnja kroz raznorodne muzičke teritorije koje je Weller i ranije posećivao, ali i neke na koje prvi put stupa.
Jazz meandriranje u Song For Alice, ili latino dodir One Bright Star su možda neočekivani, ali nezaobilazni delići kaleidoskopa 22 Dreams.
22 Dreams
Naravno, i na najboljim duplim albumima ima brljotina. Na ovom ih je više od jedne – nepotrebni elektronski eksperiment 111, gotovo samoparodirajuća balada Invisible ili zaključni, pseudoambijentalni instrumental Night Lights neki su od slabijih pasaža.
Ipak, dve trećine albuma predstavljaju zadovoljavajuće, prijatno štivo, uz nekoliko numera dostojnih antologije Wellerovih najboljih ostvarenja. Malo li je?
Povezani članci:
Catch a Flame - recenzija albuma (2006)
As Is Now - recenzija albuma (2006)
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Nikola (gost)
| 22.06.2008. 00.51.58
Slazem se sa recenzijom albuma, ali ne i sa tako ''otrovnim'' pogledom na Weller-ovu dosadasnju karijeru. I period sa The Jam, Council i kasnije solo karijera, sve do danas, kvalitetno je do nivoa legendarnosti. Zato Tomo pravac Egzit i skini kapu pred Weller-om.
-
the death of a mod (gost)
| 23.06.2008. 09.05.48
Recenzija OK. Opaske o Weller-u mogu biti tacne ali nas autor ne ubedjuje u to. Toma se postavio i onda nas ostavio da bauljamo u dubokim ambisima umetnosti i zivotaaaaa. Tomo ti si Stephen Hawkins Popboksa. I zato te volimo.
-
pierre (gost)
| 24.06.2008. 15.02.53
Grujiću, pišite češće. Osvežavajuće je, barem za nas, čitateljstvo. Konačno revalorizacija Style Council, u kojima je Weller dao neke od svojih najboljih numera. A da je tačno za njegovo povremeno prenemaganje na solo albumima, tačno je.
Shout to the top, Grujiću.
-
Kimi (gost)
| 24.06.2008. 18.24.44
Ploca je sasvim osrednja, dosadna, i predugacka. Staromodna svakako, ali ne mari. Da se zaustavio na prosecnih 50-ak minuta, sve bi bilo mnogo podnosljivije. Ovako, potpuno beznacajno. Obozavaoci vristite od srece, jer je se za 2 meseca vec vise necete secati.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.