Body and Soul

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Petak, 4. jul 2008..
Organizacija: Sava centar

Beogradski Summertime festival je, tokom 15-ak godina postojanja, ugostio niz proverenih imena iz sveta jazza, prevashodno mainstream orijentacije. U skladu sa takvim programskim opredeljenjem, dovođenje Branforda Marsalisa na festival je predstavljalo logičan izbor.

Radi se o muzičaru koji je ranih 80-ih, uz brata Wyntona i ostale "mlade lavove", napravio veliki komercijalni proboj oživljavajući tradicionalne jazz vrednosti. U to vreme je stekao popularnost i van žanra, kao saksofonista i vođa benda sa kojim je Sting otpočeo solo karijeru.

Tokom predstojećih par dekada, uspešno je održavao reputaciju tehnički veoma potkovanog saksofoniste i umešnog tumača jazz nasleđa, dobivši usput i tri Grammy nagrade, uz još nekoliko nominacija.

Na beogradskom koncertu je predstavio svoj kvartet, koji u ovoj postavi funkcioniše već 10 godina: uz Marsalisa, tu su još bili pijanista Joey Kalderazzo, kontrabasista Eric Revis,  i Jeff "Tain" Watts na bubnjevima.

Kao i mnogo puta do sada, velika dvorana Sava Centra se pokazala kao ne baš intiman koncertni prostor, što naročito dolazi do izražaja pri nastupima malih ansambala poput Marsalisovog. Instrumenti su poređani u zgusnutoj formaciji na sred ogromne bine, tako da je razmak između benda i publike u prvim redovima iznosio 10-15 metara, dok su se iz devetog reda iskosa (gde je sedeo vaš izveštač) jedva nazirala lica muzičara.

Ipak, Marsalis i njegova družina su se svojski potrudili da prevaziđu tu barijeru. Ovom prilikom, odsvirali su set prošaran raznovrsnim numerama, od pravovernog hard-bopa i bluesa do suptilnih balada.

Upravo u ovim mirnijim momentima bend zvuči najuverljivije. Marsalisov ton na soprano saksofonu je bistar kao suza, a sviranje veoma emotivno. Dugački pasaži tokom kojih se Marsalis odmara uglavnom protiču u živoj interakciji između preostale trojice muzičara, gde je kolektiv ispred ličnog isticanja, a dugogodišnje iskustvo zajedničkog sviranja dolazi do punog izražaja.

Ni u bržim numerama Marsalisov kvartet ne posustaje. Naročito je upečatljiva njihova interpretacija blues idioma u jazz kontekstu, koja odaje veliko poznavanje istorije oba žanra. Kalderazzovo sviranje se u tim trenucima transformiše od mirnih, bezmalo klasičarskih pasaža pod uticajem Billa Evansa do iščašenog fraziranja u duhu Theloniusa Monka, uz nezaobilazno šegačenje za klavirom. Marsalis se, pak, prebacuje na tenor saksofon i nežna sola zamenjuje snažnom, muževnom svirkom.

Ritam sekcija je bila mahom u funkciji benda. Watts je dobio nešto više prostora za isticanje od Revisa, i iskoristio ih je da energičnim (premda pomalo jednoličnim) solima razdrma publiku.

Nakon ukupno sat i po svirke i dva bisa, bend je priveo koncert kraju uz burne ovacije. Branford Marsalis je potvrdio svoju reputaciju, i dao dobar šlagvort za predstojeće koncerte na Summertime festivalu.