Svetlost spolja

Jedan od najvećih živih reditelja, koji je karijeru započeo na BBC-ju 1962, snimio je neke od najpotresnijih socijalnih drama u filmskoj istoriji: Kes (1969), Family Life (1971), Fatherland (1986). Osvojio je čitav niz festivalskih nagrada, najviše u Kanu, ali Zlatnu palmu tek 2005. za film Vetar koji njiše ječam.

Iako je Ken Loach poznat kao levičar, ponekad kao anarhista, ponekad kao socijaldemokrata, njegovi filmovi poetskom snagom i slojevitošću prosvećenom posmatraču pružaju uzvišeno osećanje mitske, pa čak i biblijske univerzalnosti.

Izveštač Popboksa je ovom reditelju, čoveku zagonetno visoke skromnosti i smirenosti, imao čast da postavi nekoliko pitanja.

POPBOKS: Bavite se malim ljudima i njihovim tragedijama. Ali ponekad je mali čovek i uzročnik zla, kao na primer u filmu Family Life.

LOACH: Ne bih to nazvao zlom. To su ljudi zarobljeni u kontradikcijama. Oni svoju prošlost nose sa sobom, i kada ta prošlost uđe u koliziju sa sadašnjošću, ona nanosi nesreću i njima i svima oko njih.

Da li više kritikujete politički sistem iznad nas ili društvenu svest koja je svuda okolo?

Stvar je u tome što je politički sistem neodvojiv od društva koje nas okružuje. Sistem se otelotvoruje kroz naše živote, stvarajući svest. Eto, na primer, zvaničan stav Britanskog saveta je da reditelji danas moraju da budu i preduzimači, odnosno da se bave investicijama pre nego umetnošću.

Ja se žestoko suprotstavljam takvom načinu razmišljanja jer on direktno vodi u represiju i nasilje. Filmovi koji nastaju iz takvog načina razmišljanja morali bi u svojoj suštini da se rukovode tim istim principima. Nemoguće je snimiti film protiv eksploatacije ako ste do tog filma došli eksploatacijom. I tako se zatvara krug od političara, preko ekonomista, do umetnika i publike.

Dakle, sistem je taj koji proizvodi svest.

Recite mi nešto o vašim filmskim uzorima.

Odrastao sam pod uticajem italijanskog, češkog i francuskog filma.

Da li biste izdvojili neko ime?

…Bresson…

A Holivud?

Ne bih nikoga izdvojio.

Chaplin?

Ne volim Chaplina. Mada, Chaplin i nije holivudski umetnik. Vodvilj je stil koji je proizašao iz engleskog mjuzikhola, a Chaplin je upravo to, mjuzikhol zabavljač.

Da li biste podelili s nama neku od tajni vašeg rukopisa? Način na koji kadrirate, na primer?

Držim kameru što dalje od glumčevog lica. Kadriram pod uglovima, izbegavam da se nađem pod osom glumčevog pogleda. Mislim da oči odvlače pažnju sa scene. Takođe se trudim da koristim što manje veštačkog svetla. Ako se pronađe dobra lokacija, svi enterijeri mogu biti osvetljeni svetlom spolja.

Da li vas interesuje Balkan kao politička i filmska tema? Da li biste snimali film na Balkanu?

Ne bih se usudio. Ne osećam se dovoljno kompetentnim. To je izuzetno bitan istorijski teren, s problemima čije je rešenje neodvojivo od razmatranja prošlosti. Kada sam snimao filmove koji su se bavili neengleskim područjima, uvek je postajala veza s Engleskom, kao u slučaju Španije i Internacionalnih brigada. Kada bih snimao film na Balkanu, morao bih da budem stručnjak za Balkan, što nisam. Da bih odgovorio na pitanja, morao bih da znam koja pitanja da postavim, a to nisam u stanju. Trebalo bi vi da ih snimate.