Olimpijada

Trebalo je da prođe zilion sati upornog, tvrdoglavog, decenijskog gledanja sporta na televiziji ili uživo, da bih konačno dobio priliku da unovčim svoje grandiozno beskorisno znanje i iskustvo dangube i blejača ispred sportskog TV ekrana. Istina, verovatno dobrih 95% tog iskustva odlazi na fudbal, sport koji i nije neka posebna olimpijska disciplina (mada, naši očevi ona četiri uzastopna olimpijska finala i jedno zlato verovatno pamte kao sopstvene olimpijske hajlajte), ali od 1976. na ovamo (Montreal, prva Olimpijada koje se jasno sećam), svake četiri godine na dve nedelje u dobroj meri obustavljam društveni život i potpuno se posvećujem katodnoj cevi.

Istina, nisam baš od onih koji u tom periodu uzimaju godišnje odmore i svoje porodice šalju u udaljena letovališta, ali nisam ni preterano daleko. Svoj magistarski rad iz ove oblasti sam odbranio pre tačno četiri godine u Atini kada sam dve nedelje stanovao na 500 m od Olimpijskog stadiona i ostalih borilišta, i bio stalni posetilac tih zdanja. Dakle, ništa više ne morate da brinete, ovog puta savete dobijate od pravog pravcatog eksperta!

Pre svega, Olimpijada je zaista nešto posebno (sic!). Uostalom, gledali ste valjda i ono nestvarno otvaranje, viđate svaki dan Ptičje gnezdo i onu košnicu od Akvatik centra, pa je valjda ta magija već prodrla i u najženskija i najnesportskija srca. Znam, recimo, jednog tipa koji misli da je fudbalska lopta najveće zlo moderne civilizacije i da borilačke sportove treba zabraniti zakonom, ali i on svake četiri godine prikuje sebe za sve gimnastičke i plivačke prenose sa Olimpijade. Jeste, tip je gej i za njega ofsajd i penal imaju potpuno drugo značenje, ali svejedno, slažem se – prvi savet u vezi organizacije sopstvenog vremena tiče se baš odabira sportova.

Ako vas zaista privlače olimpijski duh i slični fazoni, onda nema dileme da su plivanje, gimnastika i atletika pravi izbor. Okej, plivanje ume da bude beskonačno dosadno ukoliko nema naših ili ako niste mentalno posvećeni pokušaju Majkla Felpsa da uspe ili baš da ne uspe da osvoji osam zlata, ali za one koji vole da uživaju u samim slikama vodeni sportovi su posebno atraktivni. Zaista, ništa na vašoj gigantskoj HD plazmi neće toliko lepo izgledati kao usporeni snimci leptiraša koji se približavaju cilju ili kadar iz samog bazena usmeren ka krovu čudesnog zdanja tokom trke.

Gimnastika je jedan od onih sportova koje nikada niko normalan ne gleda dok ne dođe ovo takmičenje. To jest, uglavnom i nema gde da je gleda na domaćim televizijama. Gimnastika (uživo, sasvim sigurno jedan od najfantastičnijih sportskih doživljaja koje sam iskusio na grčkoj Olimpijadi), spektakularno izgleda i na televiziji, naročito kada takmičenje dođe do finalnih okršaja. Istina, hendikep ovog sporta je u sudijama koje po nekim svojim kriterijumima dele medalje (ove godine su čak ukinuli i one normalne ocene, pa tako više nema ni desetki), pa je teško upustiti se u ono klasično navijačko učestvovanje tokom samog takmičenja, ali slike su ponovo čudesne.

Atletika je ipak vrhunac Olimpijade, naročito onih 10-ak sekundi koji određuju najbržeg čoveka na planeti, ali kada dođu dani za ova takmičenja, uživa se u svemu, pa i u bacanju kladiva, brzom hodanju ili ženskom disku. Naravno, posebno se montirajte pred ekrane kada Gej bude bezuspešno jurio za Boltom, ili kada Blanka i Išinbajeva budu obarale rekorde, ali krajnji savet je jednostavan – gledajte sve!

Ekipni sportovi su takođe upisani u kolektivno pamćenje ove nacije, ali ovog puta nema rukometaša i košarkaša, a više ni fudbalera. Dakle sve se svodi na vaterpolo i odbojke ili na gledanje tuđih uspeha. Naravno, vremenska razlika i kretenska politika nacionalnog emitera u mnogome sprečavaju da se zaista uživa u prenosima; prenos u četiri ujutro je zaista nemoguće izbeći, ali snimak tog takmičenja tek narednog dana uveče je zaista moronska politika. Tako već prvih dana umesto repriza tih mečeva u prepodnevnim satima gledamo veslanje, streljaštvo ili odbojku na pesku, verovatno najbesmisleniji olimpijski sport. No i to bi se možda moglo preživeti da se sa tih takmičenja ne oglašavaju reporteri koje je u Peking poslao RTS.

Mislim da nikada na nacionalnoj TV nije napravljena negativnija selekcija, pa se tako u Kini našao drugi ili čak i treći ešalon ove inače jadne sportske redakcije. Usled toga, ni nesumnjvi šarm i kvalitet onih koji su ostali ne uspeva da amortizuje amaterske i uvredljivo priglupe izveštaje koji stižu sa borilišta. Teror koji sprovodi RTS ogleda se i u zabrani kablovskim operaterima emitovanja prenosa sa HRT-a, naše najbolje televizije, ali i ono što uspeva da procuri ponekada, dovoljno je da se uverimo u to šta propuštamo. Samo uporedite kako izgleda studio tamo i ovde, kvalitet slike, komentatore...bilo šta.

Odjednom, tenis nam je glavna uzdanica. Totalno neolimpijski sport, čak i prilično nov u ovoj sportkoj porodici, doneće nam, svi se nadamo, poneku medalju. Naši su fantastični sportisti, to se zna, ali su i po svemu drugom za primer – sede u olimpijskom selu, druže se sa sportskim plebsom, daju inteligentne intervjue i uglavnom igraju u razumno vreme i ovde u lokalu.

Ipak, pravi olimpijski TV duh kali se onda kada svi odustaju. Nacionalna TV ni tu ne pomaže, ali na svu sreću tu je i Jurosport koji niko ne sme da skrembluje, pa ću tu valjda i ja moći da pronađem svoje guilty pleasures: onaj sport u kojem konji preskaču prepone, ali ne dobijaju medalje, streličarstvo, trambolinu, Induse u hokeju na travi, Mongolke u dizanju tegova, šibanje u tekvondou (ako je to onaj sport u kojem smeju samo da se šutiraju, ali ne jako), mačevanje u kojem je apsolutno nejasno kako i zašto se osvajaju poeni, ali svejedno, badmingtonski okršaj Kineza iz Indonezije, Kineza iz Malezije, Kineza iz Singapura i Kineza iz Kine, ono dete iz Engleske u skakanju sa tornja, u vodu, pa čak i BMX bicikle i mauntin bajkove.

Volim i himne da slušam; za Ruse skoro nikada ne navijam, ali onu himnu nikada ne odbijam – mnogi misle da je to najlepša pesma ikada napisana, ja samo znam da nije potrebno biti Rus pa da se naježiš kada je čuješ. Ali volim i one komične afričke, italijanske ili kineske. Ili poljsku koja me uvek podseća na vreme kada smo sa Olimpijada donosili i po 30 medalja.

Nisam ni od onih koji veruju u Kubertenove poslovice i uvek moram da navijam za nekoga. Drugo mesto je luzersko dostignuće, za treće mesto ja dodeljujem blatnjavu medalju, a oni ispod i ne postoje. Samo pobeda je bitna, a kada dođe vreme Olimpijade, nekako je svejedno da li je neko zaradio u maratonu, ping-pongu ili streličarstvu. Zbog toga ultimativni savet: pratite SVE, navijajte za SVAKOGA i lenčarite do besvesti. Ipak se ovo retko dešava.

A i kad se završi za dve nedelje, ne očajavajte – možda je kraj Olimpijade, ali je svakako i početak nove fudbalske sezone. Konačno!