Nema mi i oni

Iskusni tuzlanski muzičar (ex-Rupa u Zidu) Damir Avdić (1964), zahvaljujući specifičnom intenzitetu albuma, nastupa i proze, poznat je i kao "Bosanski psiho".

Dan nakon njegovog revijalnog nastupa na pulskom Art&Music festivalu na kom je pokazao širok dijapazon dijaboličnih izraza lica i gestova, pored mene sedi jedan od najtiših i najskromnijih sagovornika koje sam imao.

U besprekornoj je fizičkoj formi; možda ponajviše podseća na mladog Brucea Springsteena. Ne puši; pije rakiju - umereno, meraklijski.

Upravo je završena tribina na kojoj su novinari iz različitih postjugoslovenskih krajeva pretresali mogućnosti regionalne saradnje, i usput pokušali da sagledaju konture odgovora na pitanje zašto rokenrolu na Ovim Prostorima nekako kao da ne ide baš najbolje.

Tako su pomenuti Ceca i tranzicija, a bilo je reči i o Sinanu Sakiću.

DAMIR AVDIĆ: Slušao sam vas ovo što ste pričali, nisam hteo da se ubacujem. On je spomenuo Sinana, dva plakata i 10.000 ljudi - to nije ni tranzicija ni ništa. Koren toga je prije 30 godina, Ibarska magistrala, kad su džigeraši – mi njih u Tuzli zovemo džigeraši, turbo folk narodnjake – bili u puno goroj poziciji nego što su alternativci i andergraund bili ikad. I danas. Ali oni su išli svirat gdje su mogli. A ti danas dovedi neki alternativni bend ili nešto – svi se žale da nemaju gdje da sviraju, al' nađi im – oni neće svugdje da sviraju: oni biraju. To je osnovni razlog zašto je situacija takva.

Tad su pravi-pravcati andergraund bili ti džigeraši, koji se nisu obazirali ni na šta, niti su tražili od bilo koga nešto – od države... Ovdje je sada: "Država ništa ne čini za nas.“ Ovi su znali da niko ništa za njih neće učinit, bolio ih je kurac, i oni su krenuli sami. I sad ih se ni na koji način ne možeš riješiti jer su oni pustili korijen; ne možeš ih uništiti jer ih nisi ti ni stvorio.

Ja pokušavam već godinu dana na sve moguće načine preko jednog prijatelja da dođem u jedno mjesto, 8.000 stanovnika, ima neku kafanu, gdje vikendom sviraju ti neki džigeraši. Reko aj me ubaci kad bude neki poznat, kaže ne smijem, zapaliće i mene i tebe. Pa reko, ajde da vidimo šta će bit, ti ne znaš šta će bit.

Ti njih ne možeš zvati da ti dođu, oni ti neće doći, jer je tu sad podjela, i ako nešto hoćeš uraditi onda moraš doći tamo među njih.

Ako želimo nešto, onda – moraš doć po to.

Nema mi i oni. Problem je ovdje što, i kad prave državu, prave je "mi" i "oni", niko zajedno, i onda uvijek postoji konflikt. I u svakoj državi je konflikt. Tek kad sam ovo krenuo radit, sam s gitarom, kad sam prvi put došao, ja sam mislio da je logično da će moja publika biti iz nekog pank okvira ili nešto – ma kakvi, čovječe, jebote, ti ne znaš od koga je.

Ne postoji mi i oni. Samo, ako ćemo govoriti "mi" – ova recimo raja koja je u nekom kolosjeku – ako se smatramo otvorenijima – kako se smatramo, jel – onda bi mi trebali tamo, ali sa ovim svojim.

Vidio si koncert sinoć – ako ono isto ja uradim između dva Halida, to ne može biti prodaja.

Tebe ne prodaje novac, već učinjeno.

Treba se usuditi, učiniti nešto. Mada ja ne mislim da bi to bio neki naročit šok; možda bi me neki prekinuli, ili... Ali ne vjerujem, saslušali bi oni.

Upravo.

Ja sam realan, znaš. Neki kažu – tekstovi crni, pesimizam... Ne, to je tako. To je realnost. Ali to ne znači da trebaš bit crn ili se pustit tome. Primijeti tu stvar takvu kakva jest: uzeti je, i sebe nekako u svemu tome izbalansirat da ideš nekim putem.

I jedan na pravoj strani je pobjednik.

Pa, tek na kraju skontam. Vidim da je sve izašlo iz mene. Ali nastup ne vježbam; mislim, ono kad bih vježb'o u kući ne bih bio normalan, stvarno. Kod kuće sviram i pjevam, kako ide.

Tu se bukvalno pustim. Osjećam se dobro, jebiga. I ne kalkulišem. Pustim se, meni je lijepo; još kad dobiješ neki fidbek... ne mora to biti fidbek u smislu aplauza, ali ti na licima ljudi možeš vidit.

Ima jedna jako interesantna stvar; počeo sam je u zadnje vrijeme ponavljati. Dok je trajao rat, bukvalno me nije zanimalo; čekao sam, ono, trenutak kad bi struje došlo da sviram, ili da čujem muziku. Ali, taj uticaj rata počeo sam osjećati tek poslije godina i godina.

Jednostavno, ne razmišljam o tome; možda je i bolje tako - puštati tu stvar da izlazi prirodno, i da se ne bojiš toga što izlazi; da je kažeš; mislim da je to... katarzično. Kako si je vidio, da je kažeš. Ne možemo se u svemu složit. Bilo bi pogubno za nas.

To mi je najljepše što si rekao – nisam ni bijesan ni ogorčen, nego sam realan. A realnost je onakva kakvu si je vidio tamo. I ovakva kakvi smo sad, normalno. Ni ti nisi uvijek miran; nekad te nešto puca, jel. To je bit: da shvatiš realnost; ako te jebe nešto u nekom trenutku, da to shvatiš na neki način, da je tako – jer onda će te manje jebati. Mislim, teško je biti realan u svemu uvijek, znaš. Ali jebiga.

Pa, to im i stvara probleme u životu. Mnogi žele da se ne puste tome, a ti ako pustiš to, onda te to više i ne smara.

Povezano:

• Recenzija albuma Mrtvi su mrtvi
• Hedonizam, artizam, aktivizam - reportaža sa ovogodišnjeg Art&Music festivala