Ostrvo doktora Iggyja

Svi strani bendovi najavljeni za ovogodišnje, treće izdanje festivala Jelen Pivo Live – uključujući hrvatske Majke – ponovo su ujedinjene ekipe sa manje ili više dugom i svežom pauzom iza sebe. Možemo ih posmatrati kao proverene vrednosti, ali i kao vrednosti koje nam dolaze na proveru svrhovitosti reaktivacije; kako god, imena su jaka, a ukupan raspored strateški mudar (pogotovo kad su u pitanju Partibrejkersi, kojima će jedan od najboljih američkih alternativnih bendova svih vremena - The Lemoheads - večeras u neku ruku biti predgrupa).

Majke i Lemonheadsi ostaju za večeras, a Dinosaur Jr i Dinosaur Sr. (tj. Iggy and the Stooges) već su obavili svoje.

Tašmajdan je, sa svojom poluromantičnom-poluzabrinjavajućom ruiniranošću zanimljiv koncertni prostor; omogućava održavanje rok svetkovine ušuškane ispod rastinja i zvezdanog neba usred grada, ali i nudi tribine koje je romantičnije gledati nego hodati po njima.

Bend bez puno iskustva mora se osećati malko čudno na velikoj bini, pred prostorom koji je tek u ranoj fazi popunjavanja, a sa silinom zvuka prilično nemilosrdnom prema eventualnim nedostacima. Ne znam kako su se tačno osećali članovi Repetitora, ali i ovog puta se dalo videti da ova trojka ima sve što je potrebno da u ne tako dalekoj budućnosti nastupi na isto ovako velikom festivalu, ali malo kasnije.

Jednostavne, koherentne pesme, čvrsta isporuka i neobična svest o bini kao nečemu što ne služi neminovno samo za sviranje i pevanje, nego se može vrlo efektno staviti i u službu izgledanja i kretanja, nalažu da ne bi bilo mudro gubiti ih iz vida, pogotovo kad je u pitanju mlađa publika.

Taj utisak potcrtavaju daleko iskusniji Jarboli, koji i nakon više od decenije prisustva na sceni insistiraju na specifičnom vidu... skromnosti?

Naravno da nemam pravo da se borim protiv poriva (koncepta?) koji nalaže Jarbolima da biraju grčeviti socijalni kraut-fank umesto moćnog popa, a odeću (kao da) ne biraju skoro uopšte pre nego se popnu na stejdž, ali dozvoljavam sebi da nekoliko sekundi maštam o nastupu na kom bi fenomenalni hit Hajde (sa Koletom iz Velikog Prezira u gostima) bio pre okosnica nego izuzetak, a Jarboli izgledali više kao u spotu za tu pesmu, a manje kao da su krenuli na pecanje negde gde nema komaraca.

I na kom bi izveli bar četiri balade, umesto nijedne kao sinoć.

Nakon Jarbola, nastupila je izvesna grupa Hypnotized, koja je većinu odobravanja pobrala sa VIP tribina, dok su ostali, pretežno, ovaj svojevrsni fensi-rok (fensi u domaćem smislu reči) na engleskom u najboljem slučaju gledali i slušali belo. 

Električni Orgazam se solidno snašao u aktuelnoj, vrlo neobičnoj, fazi karijere. Iako je institucija domaćeg roka, ovaj bend zapravo već godinama nema hitove, iako ima albume. Da ova činjenica prođe gotovo neosetno, pored samog formata koji El Org odavno poseduje i uspeva da očuva, u jednakoj meri pomažu rani klavijaturista/pevač Ljuba Đukić i hitovi iz druge polovine 80-ih. Simpatično naivni nju vejv ranog Orgazma + mejnstrim hitovi iz srednje faze + format i harizma = solidan šou El Orga 2008. Pogrešno bi, pak, bilo smatrati da su im godine između pojeli skakavci: bilo je i tu izuzetnih pesama (Kakav je to svet?, Nikad više kao nekad...); valjda će se u budućnosti i za njih naći mesta.

Orgazam je ispratio sad već prilično velik broj posetilaca; Dinosaur Jr. dočekao je još veći. Iako je najviše ljudi svakako došlo zbog Iggyja, i nastup ovih velikana američke alternative imao je auru veličanstvenosti i svečanosti. Nimalo iznenađujuće, klasična postava (J Mascis + Lou Barlow + Murph) zvučala je odlično (mada možda malko preglasno).

Iz velemajstorske primordijalne supe koja deluje ubedljivo uprkos tome što je možda pre podgrejana nego sveža, najblistavije su se izdvojili rani rad Forget the Swan, u kom Mascis i Barlow predivno dele i množe vokale, i himnetina Feel the Pain, gotovo previše lepa za reči.

Gandalfoliki Mascis, sa svojim eto-mene-eto-vas-rock! polupospanim stavom, i nije toliko dominantan koliko bi se možda moglo očekivati: bezmalo dečački agilnog i rasplesanog Barlowa prosto je milina i slušati i gledati. Za potrebe ovog nastupa, bubnjevi su pomereni ka prvom planu, a od razglasa su na stejdžu napravljene zidine, što je doprinelo da trojka izgleda ni manje ni više mitski nego što je idealno. Mascis je veliki lik, ali od ogromnog je značaja ko uz njega nastupa kao Dinosaur Jr. (Videćemo kako će se rasporediti Lemonheadsi, koji su imali niz postava od kojih nijedna nije bila "arhetipska".)

Među tehničarima koji su pripremali teren za glavne zvezde večeri istakao se asertivni sredovečni gospodin, čije će prisustvo i tokom svirke biti vrlo upadljivo (mora neko da posprema za Iggyjem).

Nastup Iggyja i Stoogesa bio je sve ono što se od Iggyja i Stoogesa danas uopšte može očekivati, a da to bude dobro i za nas i za njih. Iggy se odavno više ne valja po staklu, ali nas, dok se valja po golom podu, trti vazduh i/ili opremu, silazi međ narod ili se druži s fanovima na sceni, ne folira. Pored toga što u njegovoj karijeri ne postoji ni jedan jedini trenutak koji bi naveo na sumnju u iskrenost i posvećenost, mislim da se to može primetiti i po faci.

Tome u prilog govori i fakat da je jedan od vrhunaca nastupa bila izvedba pesme My Idea of Fun sa prošlogodišnjeg albuma The Weirdness.

Ostatak benda je na visini zadatka. Sad već odomaćeni basista Mike Watt (ex-Minutemen, ex-fireHose) u loženju ne zaostaje puno za frontmenom, i još uvek, izgleda, istinski treperi u susretu sa svešću da svira u ovom bendu.

Statični gitarista Ron Asheton deluje kao da će, ako slučajno progovori, početi da priča o ratu u Vijetnamu (u kom nije bio, ali je nesumnjivo svašta preživeo); iako mu se skoro ništa osim ruku ne pomera, deluje zajebano i možda i ljuće od Iggyja. Njegov brat Scott Asheton, a.k.a. Rock Action, bubnja naizgled strogo poslovno, ali da je to zaista tako – teško da bi sve ovako zvučalo.

Reakcija publike je daleko intenzivnija nego na Exitu 2004, verovatno prvenstveno zbog veće zastupljenosti svesti o tome da Iggy and the Stooges ne sviraju Iggyjeve solo hitove. To omogućava veći impakt belog usijanja koje je grupa i danas u stanju da proizvede, koje je dragoceno i ne sumnjam da će, dok god Iggy bude mogao da mrda i želeo da radi ovo, biti prava stvar.

Možda bi bilo dobro da Pop sledeći put dođe u solo izdanju: iako je bez sumnje u pitanju isti čovek, tako bi bilo lakše sagledati i neke njegove dimenzije koje ovako lako mogu ne samo da ostanu u pozadinskom planu, nego i prođu sasvim neprimećeno. U prvom redu, da je u pitanju vrlo fin čovek.

Muzike danas ima toliko da bi čoveka mogla da uhvati i nelagoda od silne ponude; ipak, broj stvari koje se "moraju" čuti i, po mogućstvu, videti zapravo i nije tako veliki. Ovogodišnji Jelen Pivo Live ponudio je neke od njih.

A ima tu još jedna zanimljiva stvar.

Basista Stoogesa Mike Watt svirao je sa liderom Dinosaura u njegovoj pratećoj grupi The Fog. Bubnjar Dinosaura Murph jedno vreme svirao je u Lemonheadsima. Partibrejkersi su svirali sa Johnnyjem Deppom, koji je glumio kod Kusturice, kod koga je pevao Iggy.

Ne bi trebalo zanemarivati ulogu slučajnosti i organizatora koncerata u našem univerzumu, ali je ovde svakako dobar deo uloge odigrala i gravitacija. Velike stvari (se) privlače.

Nije dobro praviti si nedodirljive panteone, ali dobro je imati svest o redu veličina; u tom pogledu, ponuda ovog festivala je impresivna. A ako ova ekipa glavnih zvezda deluje malo izolovano i zatvoreno, pa i arhaično, u svojoj povezanosti, valjalo bi razmisliti da li je možda tome doprineo i deficit koji u poslednje vreme vlada kad su novi veliki juniori u pitanju.

Povezano:

• Galerija fotografija Stanislava Milojkovića
• Galerija gotografija Dunje Dopsaj
• Jelen Pivo Live '07 - King Monkey, Svedoci i Zeleni Zub
• Jelen Pivo Live '06 - Uzvraćen udarac