Pioniri instrumentalnog postrocka na šestom albumu pokušavaju da dokažu neprikosnovenu vladavinu u žanru
Mogwai je često apostrofiran kao najpopularniji instrumentalni rock sastav na planeti (iako su se u njihovom katalogu povremeno pojavljivali vokali). Razlog za krunu koju oni čitavu dekadu ponosno šetaju ovim poljem više je istorijske prirode nego plod njihovih vanserijskih muzičkih mogućnosti. Naime, Škoti nikada nisu napravili savršen album i umeli su debelo da podbace izlazeći u javnost izdanjem koje nije dostojno ni njihovog moldavskog “real“ cover benda.
Ipak, reći da su se oni samo našli na pravom mestu u pravom trenutku je potcenjivanje, jer trebalo je smozgati šta uzeti od Slinta, My Bloody Valentinea i Pink Floyda, a da to ne zvuči pretenciozno. Uz to, valjalo je takvu smesu oblikovati prema sopstvenoj estetici i načiniti je prepoznatljivom i izazovnom daleko širem krugu ljudi od tadašnjih postrock elitista.
Mogwai su tačno znali kako da iskoriste tihi/glasni kontrast, kako da održe tenziju i uspostave ravnotežu između bučnog i prijatnog zvuka. Instrumentalna muzika gotovo filmskog karaktera im je oduvek bila vodilja i vizija im nije manjkala, ali zato kreativnost jeste, o čemu svedoči priličan broj fillera na dosadašnjih pet albuma.
Kako god, danas se o njihovoj nedodirljivosti teško može govoriti, iako većina fanova i dalje kategorički stoji iza te odavno demistifikovane teze, nipodaštavajući ostatak scene terminima “generičko“, “neinventivno“ ili “dosadno“. Da stvar bude ironična, 90% njih bi hladne glave novu ploču svojih miljenika upravo pripisalo nekom od tih bendova da ne znaju ko je stvarno potpisuje.
Dakle, The Hawk Is Howling ne nudi mnogo više od onoga što se već 30-ak puta moglo čuti samo ove godine. Nakon eksperimentalnog izdanja Mr. Beast, koje je u sebi objedinjavalo i najmetalskiji i najpopastiji momenat u karijeri, Škoti su rešili da se vrate zvuku koji ih je proslavio, prvi put napravivši potpuno instrumentalan album.
Takav potez je u startu bio pogrešan, i to iz više razloga. Prvo, više nije 1997. godina i konkurencija ne samo da postoji, već je napredovala do kvalitativno visokog nivoa. Drugo, čak i da se prenebregne nadahnuće dojučerašnjih učenika, Mogwaiovci očigledno više nisu u stanju da isporuče tako eksplozivan epski zvuk kakav je krasio prvenac Young Team (koji nikad nisu uspeli da nadmaše).
Treće i najvažnije, eksperimentalni Mogwai je zvučao zaista zanimljivo i pružao je prostor za široko muzičko manevrisanje, što je ovim povratkom i načinom na koji je izveden redukovano. Još kada se uzme u obzir saradnja s kompozitorom Clintom Mansellom na magičnom saundtreku za film Darrena Aronofskog Izvor života, priča postaje zabrinjavajuće nejasna.
Uvodna numera I'm Jim Morrison, I'm Dead daje naznake puta kojim su momci iz Glaszgova mogli da krenu da se nisu upustili u megdan s mlađim i idejama znatno bogatijim snagama. Krhka i graciozna, ona majstorskim aranžmanom daje potajnu nadu da bi THIH moglo biti to dugo očekivano Mogwaiovo savršenstvo, ali u isto vreme predstavlja i ubedljivo najlepši trenutak na ploči.
Ostatku se ne može prigovoriti da je loš, ali je zato podjednako nerealno izjavljivati kako je u nečemu poseban. Kada pokušavaju da vaskrsnu energiju svoje rane noise faze (Batcat), pokažu kako mogu da budu živahni (The Sun Smells Too Loud) i zamišljeni (Kings Meadow), ili dok besciljno tumaraju prostranim sazvučjima (Thank You Space Expert), Škoti zvuče simpatično i uigrano, ali predvidljivo i nikad spektakularno.
Batcap (Queen Elizabeth Hall, 12. 05. 2008)
Zapravo jedini pedalj do kraja sage u kojem će oni bljesnuti u punom sjaju je masivna I Love You, I'm Going To Blow Up Your School, gde su krešendo i dinamika napokon iskorišćeni u maniru koji dolikuje jednom tako velikom imenu.
U tome leži suština problema, jer ako su krajnji dometi “najpopularnije” instrumentalne rock grupe današnjice dve odlične pesme, nekoliko solidnih i gomila nepotrebnih, biće da trenutno nešto ne štima s pravcem ili s rasporedom snaga unutar njega. No, kako je prvi deo rebusa demanti ove godine već doživeo u pločama sastava The American Dollar, Giants ili The Seven Mile Journey, nije teško pogoditi gde dolazi do neslaganja.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Martin (gost)
| 29.09.2008. 13.06.33
Album je krš, Ninčiću čak si i previše blag!
-
Haunted by a Freak (gost)
| 29.09.2008. 13.38.48
Znaci, 7 Miles Journey je bolji za 5 ocena od ovog sokola. Nisam ocekivao ovako los album od Skota.
-
Pedja (gost)
| 29.09.2008. 14.48.50
Novi album tek treba da preslusam, ali znajuci kako su zvucali na albumu pre njega ne nadam se nicemu spektakularnom. S vremena na vreme se vratim prvom albumu od pre vise od desetak godina koji je ipak neprikosnoven, a i drugi "Come On Die Young" je solidan za preslusavanje iako je prosao cini mi se nezapazeno.
-
tozzinjo (gost)
| 29.09.2008. 14.51.47
Ovo ni ne vredi skidati s neta!
-
Nikola (gost)
| 29.09.2008. 15.27.26
"U tome leži suština problema, jer ako su krajnji dometi “najpopularnije” instrumentalne rock grupe današnjice dve odlične pesme, nekoliko solidnih i gomila nepotrebnih, biće da trenutno nešto ne štima s pravcem ili s rasporedom snaga unutar njega."
Ovo je apsolutno tacno i drago mi je sto je neko progovorio o tome. Vreme Mogwai-a je odavno proslo i danas je tu nova generacija, ali mnogi to ne zele da prihvate, vec i dalje dizu spomenike svakom smecu koje izdaju. CODY je poslednji pravi Mogwai.
-
Nikola (gost)
| 29.09.2008. 15.37.16
U suštini to je to. Đim Morison i Volim te, razneću ti školu su svetle tačke ovog albuma, ostalo je dosadnjikavo.
Inače, nov Lights Out Asia je meni post-rock album godine, trenutno.
-
Jimmy (gost)
| 29.09.2008. 16.22.16
Nije da pratim tu scenu, ali uopste ne razumem ni ovu recenziju ni komentare - meni je THIH skoro album godine i ne znam koji su to sve drugi instrumentalni albumi i blizu a kamoli bolji.
-
galex (gost)
| 29.09.2008. 17.08.47
slazem se, ubedljivo najslabiji mogwai do sada.
vreme je za penziju.
-
@ Jimmy (gost)
| 29.09.2008. 17.55.07
Pa na primer najnoviji The Drift ili Grails ili Gregor Samsa koji doduse ima vokala ali je fenomenalan.
Ustvari sve je stvar ukusa ,ali ako se poredi novi Mogwai sa starijim albumima uvek cu izabrati prvi album.
-
Nikola (gost)
| 29.09.2008. 18.06.20
Jimmy, onda si slabo pratio post-rock ove godine.
The Seven Mile Journey - The Metamorphosis Project
Lights Out Asia - Eyes Like Brontide
Set The White Flags On Fire Slowly - Even If The Proletariat Takes The Power Into Its Own Hands, The Spring Will Be Left For Us, And The Aims Of War Will Remain The Aims Of War
September Malevolence - After This Darkness, There's A Next
Recimo. Možda i American Dollar, šta znam, ali stvarno ima boljih albuma u ovoj godini od THIH.
-
@@@@@ (gost)
| 29.09.2008. 18.08.48
"biće da trenutno nešto ne štima s pravcem ili s rasporedom snaga unutar njega".
Ovo je totalno pogresna konstatacija i nema nikakve veze sa zadnjim albumom Mogwai, jer oni odavno za moj pojam nisu ni blizu novijim snagama iz domena post-rocka, plus sto je malo diskutabilno post-rock posmatrati kao poseban pravac, ali ajde da se sad ne teoretise oko toga posto je u sustini nebitno kako se sta zove vec kako zvuci.Toliko ima nove instrumentalno- gitarsko-elektronske muzike novijih snaga koja se moze podvesti pod post-rock, a koja zvuci neuporedivo bolje od zadnjih nekoliko Mogwai izdanja tako da ne postoji nikakav pogresan raspored snaga unutar pravca, vec se nekim grupama neopravdano pridaje mnogo veci znacaj nego sto zasluzuju.Oni mozda dobro zvuce uzivo a u to se mogu uveriti susedni Hrvati posto kako cujem Mogwai gostuju u Zagrebu u novembru mesecu.
-
@Jimmy (gost)
| 29.09.2008. 19.07.14
pa uzmi i prati malo tu scenu da bi razumeo
-
@ @@@@@ (gost)
| 29.09.2008. 21.09.46
Mislim da autor i misli na to prekomerno pridavanje znacaja kad pominje raspodelu snaga, jer cinjenica je da gro ljudi i daje prvo pomisli na Mogwai kada cuju post-rock i da ce ti odmah reci kako ne postoji bolji PR bend, a to je jednostavno netacno. Mogwai i dalje kupe zasluge na racun stare slave, rasprodaju sale i hale, prodaju ogormne tiraze, a ti ostali za koje kazes da su bolji nemaju pare ni da plate racune i to ti je taj pogresan raspored. U svakom slucaju preporuka Jimmyu i sa moje strane da preslusa neki od navedenih albuma.
-
Jimmy (gost)
| 29.09.2008. 21.16.21
Ma dajte, smesno je porediti takve bendove sa velicinom kao sto je Mogwai!
-
Operacija poraz (gost)
| 29.09.2008. 23.21.57
meni se dopada album
-
ovaj Jimmy (gost)
| 30.09.2008. 09.56.17
vas zajebava, samo opusteno
-
Neverovatno. (gost)
| 30.09.2008. 11.39.14
Kad sam video ovoliko komentara, pomislio sam da ce uslediti pljuvanje zbog preostre kritike, kad ono prozivanje zbog toga sto je ton previse blag. Citaoci Popboksa su mi iz dana u dan sve veca enigma.
-
buda (gost)
| 30.09.2008. 12.13.50
meni je Happy Songs For Happy People omiljen Mogwai album, jer i nema puno dodirnih tacaka sa post rockom.
-
@ @ @@@@@ (gost)
| 30.09.2008. 15.18.30
Ok. Svako je tu recenicu razumeo na svoj nacin, ali smo se ipak nasli kod iste stvari, a to je da Mogwai koriste staru slavu. Ipak su oni uz npr. GY!BE, tortoise, labradford... kao neki klasici post-rocka pa se ljudi malo vishe vezuju za njih, jer gde god procitam recenziju nekog novog benda vidim poredjenja i uticaje ovih grupa. Ko iole prati scenu videce da su Mogwai odavno prevazidjeni. Vishe su kao neko shtivo za one koji tek ulaze u vode instrumentalne muzike i noisea.
-
@ @ @ @@@@@ (gost)
| 30.09.2008. 16.24.25
Ni jedan ni drugi nemate pojma. A ni Nincic. Mogwai uber alles.
-
@ @ @ @@@@@ (gost)
| 30.09.2008. 20.48.05
Super je to pametnjakovicu. Bitno je da ti znas sta je ono pravo, a verujem da Mogwai nisi ni slushao pre vishe od deset godina kada su se pojavili na sceni. Voleo bih da nam argumentovano navedesh shta je to shto ih izdvaja od drugih bendova slicnog usmerenja, a ne da kao neki tinejdzer koji nije stigao dalje od Pepersa isporucujesh takve komentare.
-
Jimmy (gost)
| 30.09.2008. 23.54.00
U redu, posto svi osecaju potrebu da prokomentarisu moj stav bilo bi korektno prema Popboksu da prebacimo tu diskusiju na mail.
-
hand banana (gost)
| 02.10.2008. 01.47.24
ove likove treba nahraniti posle ponoći, postali su predosadni
-
tomislav (gost)
| 22.10.2008. 09.42.00
užas. nešto između otpadaka sa zidane OST i mr. beast. izbjegavati.
a što se tiče savršenog albuma, ne treba ići dalje od codyja. za mogwai i uopće.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.