Dear Science

Ostavljam na stranu debate tipa: „Da li je TVOTR umetnički projekat ili rock grupa?“, i biram da Dear Science ne posmatram kroz istorijsku ključaonicu koju otvara Kid A. Iako ovaj album daje povode za takve analize, biram da na njega ne gledam tako zbog svega onoga kroz šta smo TVOTR i ja prošli. 

Kada je izašao Desperate Youth, Blood Thirsty Babes (2004), bio sam u prilično lošem stanju. Švorc, mesecima izgladneo, hronično umoran, hiljadama kilometara udaljen od svih koje volim i kojima sam tada bio potreban više nego ikada; borio sam se sa samoćom i nečim što zovu Weltschmerz. 

U Pesmama (s velikim P, baš kao u reči „Pop“) sa Desperate Youth, Blood Thirsty Babes čuo sam jasnu refleksiju svojih nejasnih emocija, ali i tihi optimizam koji mi je tada bio preko potreban. Drugim rečima (a u njima nema ni trunke pretenzije da poredim sebe s legendarnim Lesterom Bangsom), debi TVOTR-a je za mene bilo otprilike ono što je za Bangsa bio Astral Weeks...

A gde su Pesme na Dear Science i šta je s osećanjima?

Nesumnjivo je da je Dear Science još jedno slojevito, produkcijski interesantno izdanje ove grupe, i jasno je da oni nastavljaju da grade jedinstven zvučni identitet. Međutim, ispod naslaga mehaničkih (skoro industrijskih) ritmova, prozirnih gitarskih zidova, pažljivo aranžiranih kamernih instrumenata, retro-sintisajzera i terabajtske prašine studija, prepoznaju se samo fragmenti melodija i potmuli odjeci ljudskih glasova.

Neobično uspavani vokali Tundea Adebimpea potapaju Halfway Home u mulj afro-bubnjeva i gustih gitara. I pored pokušaja da se eksplozijom instrumentalne energije na kraju otrgne iz letargije, ona ipak lagano tone u zaborav. 

Crying neznatno popravlja situaciju. Usporeni funky bas, tople orgulje i minimalne balearske gitare otvaraju prostor glasu Kypa Malonea da klizi do senzualnog falseta i nazad do uzdržanog besa po površini kolektivne apatije. Adebimpe na Dancing Choose konačno radi ono što najbolje zna – bespoštedno i ogoljeno saopštava šta mu je na umu. On ovde skoro da repuje, ljutito upirući prst ka licemerju društva u kom postojati za mnoge znači falsifikovati, dok se izlomljeni zvuci ritam-mašina, odsečnog basa, energičnih trubača i dlanova slivaju u buku koja ima smisla. 

Nažalost, već sledeća numera Stork & Owl, nedorečena metafora o smrti, suviše je sličnog tempa i atmosfere kao Crying. Takođe, ona je jednako ravna koliko i Halfway Home, uprkos kontrastu između elegičnih gudača i hladnih, programiranih perkusija. 

Golden Age, uvaljana u naelektrisani bas i paralizovana strahom od neizvesne „zlatne sutrašnjice“, cupka na podijumu pored umetnika koji se nekada zvao Prince. Family Tree, sva u klavirskom odjeku i prekrivena čipkom violina i viola, ima melodiju koja se pamti i stihove od kojih se ježi. Muzički, ali i emotivno, ona skoro da uspeva da podari balans dezorijentisanoj sredini albuma.

Red Dress plesom pokušava da osvesti obeshrabrene i slomljene. I dok će mnogi od njih zaigrati uz njen tvrdi ritam, duvače i latino konge, Red Dress verovatno neće inspirisati nikoga da pokaže zube i mahne pesnicom. Pored toga što sadrži nekoliko stihova vrednih pažnje („Strpljenje je vrlina/Sve dok te njegova tišina ne oprži“), Love Dog ne znači mnogo u kontekstu albuma ili diskografiji grupe. 

Shout Me Out je zamišljena kao vapaj davljenika u sivilu, ali pre nego što kulminira u dramatičnom sudaru reskih gitara i dubokog basa, ona je pretežno samo sivilo. Posle pomalo naivnog obraćanja „profesoru smrti“ Georgeu W. Bushu u DLZ, Lover’s Day zatvara album u paradnom stilu, s duvačima i pohotnim obećanjem: „Vodiću te kući“.

Golden Age (Later with Jools Holland, 30.9.2008.)

Mnoštvo uspelih zvučnih graničenja i preklapanja može da inspiriše na ponovna istraživanja Dear Sciencea. Takođe, ovaj album poziva na ples glasnije nego bilo koji od prethodnika. Međutim, kao celina, Dear Science protrčava pored slušaoca, gubeći se bez traga u mraku novog milenijuma. 

To je razočaravajuće, naročito od benda koji mi je u jednom trenutku bio blizak poput vernog prijatelja.

Povezano:

• Return to the Cookie Mountain, recenzija (2006)

Audio:

• TV on the Radio MySpace