Posle skoro decenije tokom koje su mu izdavači odbijali već snimljene i u kataloge zavedene materijale iz straha da klinci neće pazariti njegovu avanturističku viziju hip-hop evolucije, novi album Kamaala Ibna Johna Fareeda se zove „Ponovno Rođenje“. Sa dobrim razlogom
Ćudljivost tržišta je smiješna rabota. Iako još od 2003. godine izvođači poput Outkast i Kanyea Westa dramatično redefinišu ideju o tome šta sve hip-hop može i sme, Apstraktni Kamaal je od raspada A Tribe Called Questa još u prošlom veku, uspeo da izda samo jedan solo album. Dva puta je bio na samom pragu publikovanja (2002. sa Kamaal the Abstract i 2006. sa Live at Renaissance), samo da bi se izdavači u poslednjem trenutku predomislili i saopštili mu da to zapravo nije to.
Na kraju je završio na Motownu, što, imajući u vidu kako su ga posle razlaza matičnog benda mnogi gledali kao sumnjivca koji će se prodati praveći komercijalne pop pesme, prvorazredna ironija. Naročito kada čujete koliko je The Renaissance dobra ploča.
Već posle prvih nekoliko taktova Johnny is Dead postaje jasno koliko ovakve ploče nedostaju savremenom hip-hopu. U poređenju sa Kamaalovom jasnom, fokusiranom vizijom muzike i tekstova, većina mejnstrim albuma deluje detinjasto i nezrelo sa svojim operetskim emocijama i na pijaci pokupovanim bitovima. Kamaal je jedini reper na ovom albumu, napisao je sve tekstove i osmislio skoro svu muziku i ova ploča je zrelo, zaokruženo umetničko delo u pravom smislu te reči.
S druge strane, nije teško videti zašto su ga se izdavači poslednjih godina plašili. Ovaj album je teško prodavati klincima jer je uzdržan, odmeren i elegantan u svojim sitnim a genijalnim muzičkim gestovima (klavirski sempl na Johnny is Dead, dijalog skreča i fender rhodes klavijatura u Official), ali ga je teško prodati i matorima jer ovo, uprkos etitketi koje mu lepe nije neo-soul.
Kamaal nije zainteresovan da imitira manje talentovane hip-hop producente i repere ali ga ne zanima ni proizvođenje pastiša tuđe muzike. The Reneaissance je lična, mada ne introvertna ploča, optimistička ali ne raspevana. Ukusno korišćenje gostiju (moćni Raphael Saadiq) i semplova (You Made a Believer out of Me Ruby Andrews, Dancing Machine od Jacksons 5, ali i Aspectacle od Can) garantuje da svaki muzički molekul na ovoj ploči pripada Kamaalu i ponaša se baš onako kako on hoće.
Ovo je sutpilan, dostojanstven soul, sažet, elegantan jazz i pre svega sveden i prodoran hip-hop.
The Renaissance, žurka
Lirički i recitatorski, Kamaal je čovek koji ima svoj karakterističan stil, daleko od razmetljivosti, ali pun autoriteta. Njegovi tekstovi su snažni ali nikada se ne oslanjaju na šok. Raspon tema od propalih ljubavnih veza pa do kritike američkog ratovanja na istoku, sa sve opservacijama o hip-hopu koje daje jedan od njegovih najinteligentnijih neimara vrlo dobro funksioniše jer Kamaal uvek priča onako kako misli: jasno, snažno, ali odmereno. I ovde je manje više i njegov besprekorni lirički tok (slušajte akapela početak Dance on Glass) izaziva strahopoštovanje.
Jedina pesma na ovoj ploči koju nije producirao Kamaal je Move, jedan od poslednjih bitova koje je napravio pokojni J Dilla i lepši testament verovatno ni on sam sebi ne bi umeo da sastavi. The Renaissance je ploča koja u sve detinjastiji spektakl u koga se mejnstrim hip-hop pretvara donosi preko potrebni dah zrelosti iako nijednog trenutka ne gubi entuzijazam i oduševljenost igrom zvuka i reči. Možda i bolja ploča nego što posle devet godina zaslužujemo.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
djape (gost)
| 25.11.2008. 11.39.10
uh, dosta precenjeno. meni je ovaj album baš sterilan. tip je ranije umeo tako dobro da getdaunuje with his bad self i stvori pravu ravnotežu na albumu ali ovo sve je samo kao jedna poduža numera muzike za lift a rime su, hm, ne znam... recimo da više nije to vreme. ne rade.
-
sapa (gost)
| 25.11.2008. 12.09.40
Kju Tip - uan en onli. Zenit je svakako J Dillaina "Move". Možda i bolja ploča nego što posle devet godina zaslužujemo... slazem se.
-
tozzinjo (gost)
| 25.11.2008. 23.06.52
Upravo ga pustamo u kafani:). Meni je album(ocekivano)dobar. "you", "manwomanboogie" i naravno "move" razvaljuju.
-
Žalfija (gost)
| 26.11.2008. 11.20.03
Još jedan odličan QT uradak. Voleo bih da se bez prestanka vozim u liftu koji bi prisutne nagrađivao muzikom ovakvog kvaliteta.
-
Ghostface Z-la (gost)
| 26.11.2008. 12.24.41
e ljudi, aj molim vas uraditi recenziju nekog relevantnog rep albuma ove godine, please.
Zasto nema recenzija Lil Wayne? On je trenutno najbitniji reper na svetu, voleli vi to ili ne.
Gde je Nas? The Roots? Young Jeezy?
Atmosphere je oborio neke rekorde sto se tice indie repa ove godine, gde su oni?
I da ste hteli na dinosaurose da se fokusirate, bilo je odlicnih throwback albuma poput Heltah Skeltah i Reks.
Svakako nije bila neka slavna godina za rep albume, ali bilo je bar 10 izdanja koji ste trebali da recenzirate pre propalog Q Tipa i jos propalijeg Ice Cube-a za kojih niko, realno, vise ne daje jeb.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.