There’s Me and There’s You

Vreme nakon podviga Goodbye Swingtime (2003), Matthew Herbert je mudro proveo u daljem istraživanju krajnjih mogućnosti zvuka i kopanju po jazz/swing nasleđu sa početka prethodnog veka. Na There’s me and There’s You Herbertu ponovo polazi za rukom da pobedi i logiku i fiziku – dok dijahronijski rovari po zaostavštini davno prohujalih dana, on se istovremeno uspinje lestvicom futurističkog poimanja muzike i zvuka.

Tako već u početnoj The Story Herbert poželi da testira strpljenje prvestveno onih slušalaca nedovoljno upućenih u njegovo poimanje muzike. To čini punih 20 sekundi skupog pop-vremena, poigravajući se diskretnim pucketanjima karakterističnim za njemu tako milu apstraktnu elektroniku, da bi potom lagano, bez upadljivijih šavova prešao u pun jazz zamah.

The Story inače odvlači pažnju u pogrešnom smeru (naročito stihovima “nothing of great importance, nothing of substance, too, nothing to prick your conscience...“), koji možda slute dominatni setni, umereno ironični i blago rezignirani ton. Međutim, već u narednoj Pontificate (inače, po rešenjima dosta bliskoj albumu Roisin Murphy Ruby Blue) čujemo glasna i decidirano gnevna raspoloženja. Naravno, u sadejstvu sa strašću za razgradnjom gotovo svakog mogućeg tona i pasaža svojstvenom Herbertu.

Prateći big band, ponovo jači za Esku Mtungwazu čiji glas nosi moć da oslika baš svako raspoloženje i svaku, pa i najtananiju nijansu, energično i verno prati Herberta u još jednoj potrazi za novim zvučnim izazovima. Dodatnu kulisu ovde pružaju zvuci cepanja kondoma po podu Britanskog muzeja, zakivanja eksera u sanduk, paljenje šibica (u pomenu izginulim Iračanima) u hodnicima Donjeg doma britanskog parlamenta...

Herbert je srdit, i u zadatim okvirima klasične jazz figuracije nastoji da to i izrazi. U najubedljivijoj numeri ovog izdanja Yessness kroz infernalnu histeriju pomahnitalnog swinga on se razračunava sa atmosferom opšteg konformizma i klimoglavanja, državnom cenzurom i odumirućom slobodom mišljenja i izražavanja.

U nekom pravičnijem svetu, ova pesma bi slovila kao u najmanju ruku ozbiljan kandidat za himnu neke nove, drčnije i osvešćene nacije i/ili rase. Sličan sud bi se dao izneti i kada je u pitanju oratorijumski izlomljenu Battery u kojoj se narastajući bes zbog tužnog stanja stvari sjedinjuje sa bee-bop podritmom i silinom kakvu srećemo u  raspojasanim završnicama hrabrijih brodvejskih mjuzikala.

I u ostalim pesmama Matthew Herbert uspeva da održi ravnotežu, istražujući nove prace i rukavce, a u isto vreme opreduljući se za tradicionalne obrasce jazza. Naravno, u par navrata  pretera (recimo, u aranžmanski prezasićenoj Breathe koja zato i završava u disharmoničnom kolapsu), ali se višestruko iskupi neskvadišnjim potezima, poput zavodljivog komada cajun/gypsy jazza Regina i/ili Knowing u kojoj sto glasova izgovara sto reči, tako tvoreći čudesan, atonalan, a opet melodičan lanac solidarnosti.

Herbert je čovek ekstrema, iskrenost i snaga njegovog anarhizma nikada i nije bila dovođena u pitanje, a There’s You and There’s me je još jedan u dugom nizu dokaza u prilog tom sudu.

Matthew Herbert with Eska Mtungwazi (North Sea Jazz Festival 2008)

Mada opravdano deluje opaska da Herbert za cilj ipak ima konvencionalno tržište, gde samim tim ni upućeniji slušaoci ne bi trebalo da posežu za dodatnim instrukcijama o poreklu zvukova koji se ovde mogu čuti, ovaj album pruža verni odraz autora, razbarušenog i zanesenog genija, gadljivog na samokontrolu i život u modi.

Uz to, autora koji poštujući makar najopštije zakonitosti izabranog izraza uspeva i da predoči svoje viđenje sveta i ukaže na važan odnos zvuka i njegovog izvora.