Na Festivalu autorskog filma u retrospektivi Živojina Pavlovića pušten je i omnibus Grad iz 1963, koji je Pavlović režirao u saradnji s Markom Bapcem i Kokanom Rakonjcem. Reč je o jedinom zvanično zabranjenom filmu u jugoslovenskoj istoriji
Scenario: Kokan Rakonjac, Marko Babac, Živojin Pavlović
Uloge: Stole Aranđelović, Slavko Simić, Miloš Žutić
Žanr: drama
Trajanje: 80 minuta
Proizvodnja: Jugoslavija, 1963.
Grad je psihološka drama koja govori o tankoj granici između depresije i melaholije, pružajući nam mogućnost da otuđenje modernog socijalističkog čoveka ne shvatimo samo kao društveni problem, već i kao poetsku estetizaciju urbanog razmišljanja i ponašanja. Za Pavlovića, Bapca, a Rakonjca pogotovo samodestruktivnost nije odbrambeni mehanizam, već životni stil.
Istražujući nove prostore starih lokacija, Grad je, u prenesenom smislu, prvi domaći film koji se bavi predgrađem kao metaforom alternativne kulture. Analizirajući građansku svest, ova tri reditelja projektuju svoj tajni Bauhaus, tražeći njegovu senku u skrivenim misaonim prostorima zastarelog grada, u pauzama socijalističke svakodnevice.
Film se, posledično, završava u stvarnom predgrađu Beograda, zapišavajući novi granični prostor između intimnosti i klaustrofobije, neoklasicizma i konstruktivizma, noći i dana, sela i grada, zvuka i slike, sadašnjosti i budućnosti.
Ključno pitanje je, dakle, zašto je ovaj film zabranjen? U njemu nema ničeg od političkih niti seksualnih provakacija. Razmišljanje na ovu temu navodi nas na misao da osnovni cenzorski kompleks naše umetnosti nikad nije bio političkog karaktera! Oni koji su ovaj film zabranili nisu to uradili zbog bezbednosti države, već zato što su se sami autori razumeli u pojam države, kao i u pojam bezbednosti – bolje nego predstavnici sistema.
Tako se nameće zaključak da je ovaj film zabranjen zato što je imao drugačiji odnos prema stvarnosti, a ne zato što je stvarnost kritikovao.
A upravo ta razlika ispostavlja se kao osnovna provakacija ovdašnjem establišmentu, i onda i sada. To je težnja da se kultura, priroda i umetnost shvate kao dinamički pojmovi, što nikad nije odgovaralo statičnoj, većinskoj sredini.
Naša država je, srećom, prevazišla ovakvu vrstu cenzure; ali to, na nesreću, ne znači da cenzura ne postoji. Postoje tihe, prećutne metode kojima talenti bivaju pomerani do podesne, neutralne pozicije, one koja ne ugrožava dominaciju netalentovanih i nestručnih. Razlika je samo što je nekad važeća dogmatika bila politička, a danas je ekonomska. Sličnost je da su onda vladali ideolozi koji se ne razumeju u ideju, dok danas vladaju materijalisti koji se ne razumeju u materiju.
Tačno je da živimo u provincijalnoj sredini, to znaju i beogradski vrapci, to je znao i Žika Pavlović, znala je i ekipa ovog filma. Ali upravo ta činjenica pruža estetsku vrlinu marginalnim vrednostima, kao i svakome ko oseća uzvišenost sopstvenog rastojanja u odnosu na društveni krug takve sredine.
S margine govori zabranjeni Grad, prvi a možda i jedini film NOVOG Beograda, film ekipe s višeg sprata.
Još kritika sa Festivala autorskog filma:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.