Šanse

Naslov originala: Les Grandes Personnes
Scenario: Beatrice Colombier, Anne Novion, Mathieu Rubin
Uloge: Jean-Pierre Darroussian, Anais Demoustier, Judith Henry, Lia Boysen
Žanr: drama
Trajanje: 84 min.
Proizvodnja: Francuska, Švedska, 2008.

Bergmanovi filmovi pametni su i teški, Romerovi su pametni i lepi. Prvi ispituju velike ljudske nemogućnosti i bezizlaz, drugi pokazuju male ali dovoljne izlaze. Bergman i Romer ne deluju da su jedan drugom neko prirodno društvo, no rediteljka Anne Novion po rođenju je mešavina Šveđanke i Francuza, i reklo bi se, nije imala izbora.

Kao Bergman, Novionova za glavnog junaka Odraslih ima totalnog neurotika (Darroussian), koji, zapravo, i nije simpatična osoba. Ipak, njegova kćerka (Demoustier) trpi ga bez roptanja: sedamnaest joj je godina, ne zna da život može da izgleda bolje, a mladost je čini i dovoljno snažnom da trpi očevu pasivnu i aktivnu agresivnost, i najzad, pomoću adolescentskih hormona anestezirana je u odnosu na taj mali kućni horor asimetrične porodice kojoj pripada.

Kao kod Romera, neurotični Francuz s kćerkom stiže na godišnji odmor odabran tako da pokazuje mešavinu njegovih detinjastih i malograđanskih osobina. A upravo te osobine pokazaće se kao spasonosne.

Naime, glavni junak svake godine odabere putovanje koje će kao samohrani otac podariti kćerki za rođendan. Kćerku ni o čemu ne pita, a ako je i pita, reč je o retoričkim pitanjima na koja ne očekuje odgovore. Ovog puta njih dvoje stižu u malo mesto na švedskoj obali gde otac planira da traži drevno blago istorijskog vikinga.

Već odrasla, 17-godišnja kći pokušava da ne povredi detinjastog oca, mada je njoj mnogo više do zabave koja priliči njenom pravom uzrastu. Asocijalni otac-dečačić ne haje za socijalizaciju odraslih, nosi svoju igračku (detektor metala) i sav je u svom ograđenom svetu. Autorka ga prikazuje vrlo verno i iskreno – mogao bi biti i više (teže) od neurotika da ga simpatičnošću ne okružuju kćerka i ženski likovi koje zatiču u iznajmljenoj kući koja, slučajno, nije prazna.

Primoran na suživot, bergmanovski ludak nekako će doći na pozicije romerovskih karaktera, za koje, i bez radnje i akcije, samo u stanjima i emocijama, ovako ili onako, uvek ima šanse da se očoveče do mere da postanu sposobni za ljubav.

Prethodno, mada skromno i bez spektakularnog naboja, junak, ipak, makar i groteskno, mora da prođe kroz katarzu potpune pokidanosti veza sa svetom. On najpre gubi kontrolu nad kćerkom, koja mu beži u vršnjačko društvo i pokušaj ljubavne veze, što osujećuje mogući paralelni ljubavni ispad normalnosti samog oca s nametnutom mu sustanarkom; zatim, i u bukvalnom i u prenesenom značenju, on ostaje sam-samcijat na ostrvcu bez čamca i mogućnosti komunikacije s drugima.

Tek tako prinuđen da prihvati svoju egzistencijalnu i esencijalnu potrebu za ostatkom sveta (kao izgubljeni junak Mortona Thompsona u romanu I ne kao stranac), junak Novionove shvatiće da pravo blago nije u istoriji, sakrivenosti i podizanju zidova oko ličnosti, nego u sadašnjosti, otvaranju i prihvatanju sveta oko sebe.

Na kraju, u vezi s bergmanovskim junakom, pojavljuje se romervska nada da će se njegova traljavo započeta ljubavna godišnjeodmorska afera nastaviti i kod kuće. I da će to spasti kćerku. Tj. da će i junak, kao gledaoci, shvatiti da je dobar roditelj samo onaj koji ima i svoj nedetinjasti, odrasli život, život iz kog deca uče da je odrastanje prihvatljiva i normalna stvar. Bez straha, krivice i očaja.