Working on a Dream

Veteranima u kakve na pragu sedme decenije života spada Bruce Springsteen mnogo je teže da naprave slab nego uverljiv album. Nije reč o nemanju prava na grešku - svako ga ima, samo je pitanje cene i spremnosti da se ona plati - već o nemogućnosti da se išta suštinski promeni u dokazanom majstorstvu u stvaranju pesama, kao i u uigranosti E Street tima.

Ekipa koja je izorala mapu američkog stadionskog rocka zato teško da može ponuditi neku iznenađujuću transformaciju, niti će ikada iznivelisati svoju muziku sa hypeom koji "Šefa" prati još od 70-ih, za kakav je on možda i najparadigmatičniji primer u rock istoriji.

Opet, uklopivši svoju zrelu fazu u pometnju Amerike posle Clintona, Springsteen je od sindikalnog vođe postao nešto što većem šefu od njega, Dylanu, ni u ludilu ne bi palo na pamet. Odlučno i nedvosmisleno stajući na čelo antibušovske muzičke klike, Boss je sa zadovoljstvom prihvatio ulogu predvodnika inteligencije, zadržavajući sliku o sebi kao momku iz šljakerskog mraka gradskih periferija.

Tako se i njegova 16. ploča već i samim nazivom savršeno uklapa u sliku Amerike na čije je čelo upravo stao tamnoputi momak u čijoj harizmi se jasno oseća eho mitskih reči Martina Luthera Kinga: "I Have a Dream".

Zato posebna analiza albuma Working on a Dream nije toliko bitna u odnosu na to koliko se ova ploča uklapa u osećanje trijumfa zbog Obamine pobede, zbog čega će Working... dobiti značaj kao najpoznatiji muzički suvenir važnog trenutka američke istorije.

Podrazumeva se da formula koja je proslavila Bossa nije omanula ni na ovoj ploči. Početak albuma je, doduše, razvodnjen gotovo svim aranžerskim cakama kojih su Bruce i E Street mogli da se sete, tako da se tokom osam minuta otvarajuće Outlaw Pete lako zapitate da li još uvek slušate jednu istu pesmu - i to pre neko što vas nekoliko taktova nepogrešivo podsete na melodiju najvećeg hita grupe Kiss, Bossovih kolega uzidanih u temelje većine američkih stadiona i arena koliko i on sam.

My Lucky Day i naslovna numera, kojom je Bruce tokom predizborne kampanje objašnjavao zašto Bush nije dobar, a Obama jeste, u pravom trenutku vraćaju kurs albumu. Optimističke priče ispevane sa prepoznatljivim životnim elanom jesu ono što se od Brucea uvek očekivalo, a on je uvek nepogrešivo isporučivao zadovoljenje takvih očekivanja.

Queen of the Supermarket spušta loptu, mada deluje blago nadrealno zamisliti Bossa u supermarketu kako, posmatrajući ženu u redu, dobija inspiraciju za ovaj komad sa emotivnim refrenom. What Love Can Do i Life Itself čine najuzbudljiviji deo albuma, kako muzički, tako i produkcijski (Brendan O’Brien), dok This Life deluje kao susret Bowieja i Sinatre lagano inspirisan Wynnovom Sustain.

Kao bonus je priložena pesma The Wrestler koja će, zahvaljujući dobrom prijemu istoimenog filma za koji je napisana, verovatno ostati upamćena kao najprepoznatljiviji komad sa Working on a Dream, iako se najmanje uklapa u ton albuma.

Working on a Dream, uživo za Obamu

Dakle, sada kada je američki san ponovo počeo da se ostvaruje, političke propovedi valja ostaviti po strani i, kao nekad, prionuti na rad. Raditi na snu - to je poruka koju šef šalje, i ovo izdanje - koje ne premašuje snagu We Shall Overcome: The Seeger Sessions niti nudi hit kakav je bio Radio Nowhere - sasvim se udobno uklapa u ciklus post -9/11 albuma kao komad kojim se zatvara jedan krug Bossovog opusa.
 

Povezano:

• ALBUM: Magic (2007)
• ALBUM: We Shall Overcome: The Seeger Sessions (2006)
• ALBUM: Devils & Dust (I) (2005)
• ALBUM: Devils & Dust (II) (2005)
• DOGAĐAJ: Propoved pred pit bulom - Bruce Springsteen & Seeger Sessions Band uživo u Njujorku
• DŽUBOKS: Zadnji romantik na ovom svetu (što se brzo kreće i čeka raj) (1981)