Šarene TV oči

Beli šum donosi šarolik skup pisaca: jedne pored drugih tu nalazimo autore koje već godinama srećemo, i mlade čije najviše domete tek treba očekivati. Takođe, ova knjiga je još jedan doprinos razbijanju zablude o strogoj podeljenosti između skrajnutih žanrovskih pisaca i pisaca glavnog toka. Osim autora poznatih pre svega u okvirima fantastičkog fandoma, tu su i Vasa Pavković, Đorđe Pisarev, kao i ovogodišnji kandidat za Ninovu nagradu Vladimir Kecmanović, sa veoma dobrom pričom Bajka.

Pristupi zadatoj temi takođe su različiti. U Belom šumu ima priča koje govore o nastanku televizijskih programa, tj. priča iz TV studija, kao i onih koje su ispričane iz ugla konzumenata..

Među najboljima u zbirci je priča koja pripada prvoj grupi: Statisti Ilije Bakića opisom snimanja talk-show programa govore o degradaciji svih vrednosti i moralnom i duhovnom srozavanju medijskih sadržaja. Tematski slična je priča Petra Petrovića Ne menjajte kanal, koja donosi još haotičniju sliku televizijske stanice. Petrovićev stil je haotičan i priča je povremeno teška za praćenje, ali pleni svojom živahnošću i uzbudljivošću.

Anđeli na arhitekturi Darka Tuševljakovića i Hronovizija Adrijana Sarajlije spadaju među najbolje priče u antologiji, a obrađuju istu temu na dva potpuno različita načina. Obe su zasnovane na ideji o pronalasku koji omogućava da se načine snimci događaja iz prošlosti. Sarajlija eksperimentiše i ispostavlja nam preglede TV programa i članke iz novina, nastojeći da predstavi šire društvene posledice ovog pronalaska.

Tuševljaković se usredsređuje na ličnu priču o ljubavnom trouglu mladih junaka, dok je SF ideja stavljena u drugi plan. Ona bitniju ulogu dobija u hororskom finalu, gde se stiče utisak da bi priča odlično funkcionisala i bez natprirodnog detalja.

Barbara i prijatelji Jovana Ristića je još jedna priča u kojoj se fantastika pojavljuje tek u naznakama. Ristić se usredsređuje na jake psihološke slike i uspešno vezuje čitaoca za likove. Zbog toga se stranice brzo okreću jedna za drugom a natprirodni detalj na kraju može se dvojako tumačiti.

Običaj da se televizor ne pali 40 dana posle smrti ukućana bio je polazna tačka Otoa Oltvanjija, iz koga je on izgradio uzbudljivu priču o duhovima i odrastanju (i neodrastanju) Večno tehnikolor mlad.

Dve priče bave se sve prisutnijom i popularnijom pojavom reality-showa. Šta sve možeš sa lešom kad se dosađuješ je zasnovana na interesantnoj ideji (reality-show u kome se donosi leš pred vrata nasumično izabranih osoba da bi se prenosilo njihovo ponašanje), ali se priča završava na najzanimljivijem delu.

Druga reality priča potiče od priređivača antologije. Do poslednjeg je samo providno zamaskiran popularni program, a Skrobonja otklon od stvarnosti pravi u okviru pravila koja su zadata u toj emisiji. Način na koji se iz uobičajene (televizijske) svakodnevice klizi sve dublje u horor podseća na Supernovu, jednu od najboljih Skrobonjinih novela, ali je krajnji učinak ipak daleko slabiji.

Pojava ove antologije priča o televiziji značajna je barem iz dva razloga. Prvo, ona je označila povratak Gorana Skrobonje na izdavačku scenu: posle višegodišnje pauze, Beli šum je prva knjiga u ediciji Fraktali njegove izdavačke kuće Paladin. Osim Fraktala, koji će biti usmereni ka slipstrim književnosti, sa Paladinom Skrobonja nastavlja i sa horor edicijom Košmar.

Drugi razlog da se Belu šum dočeka s radošću je to što ga možemo posmatrati kao trenutni neformalni presek fantastičkog spisateljstva u Srbiji, kao što je to pre godinu dana bila zbirka erotske fantastike Ugriz strasti.