Kao bilo koji američki film o porodičnim okupljanjima o sahranama, Božićima i rođendanima, kad svi, zavejani snegom, budu primorani da se jedni po drugima svojski ispovraćaju. Jedina razlika je što je sve mnogo usporenije, manje zanimljivo i jermensko. Dovoljno da se nađe na Festu
Originalni naziv: Anrak vordu veradardz
Scenario: Narine Mkrtchyan i Arsen Azatyan
Uloge: Armen Jigarkhanian, Mikael Janibekian, Karen Janibekian, Nerses Hovhannisian
Žanr: drama
Proizvodnja: Jermenija, 2008.
Trajanje: 88 min
Povratak bludnog sina koji govori o povratku kući sina jermenskog bogataša, nakon 15 godina lutanja, deluje kao nevešta adaptacija nekog književnog dela. I baš tamo gde bi se u knjizi nizale stranice sa opisima duševnih stanja svih članova porodice koji se susreću sa dilemom da li oprostiti pokajniku, u filmu se nižu minuti i minuti zurenja u lica glumaca koja se naprežu da u tišini, bez ikakvih zadataka koje bi im reditelji predočili, ostave „utisak“ tih literarnih bura koje im kolaju dušom.
Osnovni problem filma je što nema junake, već ih sve vaja od iste mase grčeva i grimasi. Glavni junak tokom celog filma prima sve udarce bez ikakve reakcije osim grimase samosažaljenja, zbog čega svi oko njega deluju kao neko opersko pozorište: viču, plaču, deru se, dozivaju... Jedina scena u kojoj junaci na trenutak zažive, unoseći mrvu uzbuđenja je ona u kojoj se najmlađi brat obraća starijem, odbacujući ga kao idola.
Kako bi uneli malo dinamike u nešto što bi inače bilo nalik TV drami rediteljski dvojac radnju - ako tako možemo nazvati niz susreta rođaka podeljenih po sobama, umesto po kadrovima uobličenim bilo kakvim filmskim sredstvom - smestio u kuću na tri sprata, pa stalno neko silazi i penje se uz stepenice.
Ista nasilna dinamika u nemušto literarno štivo uneta je flešbekovima glavnog junaka koji se periodično javljaju otkrivajući svaki put novi delić porodičnog raskola iz prošlosti. Da bi se ispostavilo da prošlost ni rediteljima nije poznata. Makar ne dalje od najuopštenije teme – deca izneveravaju roditelje ili tradicionalna porodica je okrnjena individualističkim stremljenjima koja, obrni-okreni uvek završe u ćorsokaku.
Umesto zanimanja za junake, rediteljski dvojac ih koristi da napravi parabolu o Jermeniji. Tako, oko predugog porodičnog trvenja figuriraju samo prva i poslednja scena filma, obe na pruzi, u kojima glavni junak susreće junake koji mu, ne baš prikriveno, daju do znanja da je, svojim lutanjima, zaboravio na Jermeniju kada joj je bilo najteže. Ostavši bez korena, ostao je bez identiteta i bez porodice. Isuviše izdvojene iz filma, ove scene štrče kao plakatske poruke u odnosu na tobož uvijeno i suptilno prikazan porodični susret.
Povezani tekstovi – Fest 09:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.