Osvanuvši na drugom mestu Billboardove liste, peti album popularnih američkih groove metalaca prikazuje bend u zenitu moći. Jedino što nedostaje je pravi hit
Razlog zbog koga neki odbijaju da čupavce iz Virdžinije svrstaju u istinske velikane današnje ekstremne muzike leži u tome što se sličnost sa (u ovim krugovima) legendarnim teksaškim sastavom Pantera ne ogleda jedino u tome što su gitarista i bubnjar braća, već i u dobrom delu rifologije i vokala.
Istina, Lamb of God nikada nisu ni pretendovali da HM odvuku u neke neistražene teritorije, kao što su to skorije (u)činili Mastodon, Enslaved ili Genghis Tron, ali to ne znači da im se na osnovu toga mogu osporiti sviračko umeće i kreativni kapacitet. Jednostavno, u svojoj ravni LoG zvuče besprekorno, sposobni da u trajanju jednog školskog časa bez ikakvog filozofiranja pruže ubedljivu demonstraciju sile, i zbog toga je njihova popularnost danas izuzetno velika. Uostalom, oni su ključna pojava za komercijalni povratak tradicionalnog metala u Americi nakon desetogodišnje krize.
Istorija ove provokativne skupine, nekada poznate pod maštovitim nazivom Burn The Priest, proteže se 15-ak godina unazad, tokom kojih su se tražili sarađujući s velikim imenima ekstremne mjuze. Za efektnost njihovog zvuka od početka su bili zaduženi sve sami majstori zanata, počev od noise gurua Stevea Austina (producent debija i albuma New American Gospel, 2000), preko priznatog ekscentričnog muzičara Devina Townsenda (As The Palaces Burn, 2003), do figure koja se krije pod pseudonimom Machine (zadužen za prethodna dva izdanja).
Ovog puta produkciju potpisuje izvesni Josh Wilbur, lik koji je u dosadašnjoj karijeri sarađivao sa Limp Bizkit i Pink, imenima s kojima Lamb of God jedino deli nastup u emisiji Conana O’Briena. Iznenađujuće, ova promena je označila raskid sa ispoliranim zvukom s prethodnog albuma, namenjenim široj publici (koji fanovima nije odgovarao), i vraćanje oštrom sirovom izrazu koji ih je krasio do breakthrough izdanja Ashes of the Wake (2004).
S druge strane, stilska doslednost nije prekinuta ni uprkos nešto ozbiljnijim zalaženjima u masivne i kompleksne doom i sludge tonove (naročito u epilogu Reclamation), a Wrath je i dalje dobar metal kakav poznajemo – istančana i vrhunski izvedena formula. Tehničkoj veštini petorke nemoguće je prigovoriti, jer su akrobacije Randyja Blythea, jednog od najharizmatičnijih pevača u branši, i ritam-sekcije sve ubedljivije, dok nimalo jednostavne harmonije gitarskog dua Adler/ Morton ostavljaju bez daha, bez obzira na letimične asocijacije na nesrećno nastradalog Dimebaga.
Album, međutim, nije upečatljiv koliko njegov melodijama obavijeni prethodnik Sacrament, i hitova poput briljantnog singla Redneck ovde nažalost nema. Bez namere da se degradiraju više nego solidne pesme (od kojih se naročito ističu mračni epski rifovi u uvodnoj In Your Words, južnjački vajb u prvom singlu Set To Fail i energija thrash-mosh bombe Contractor), mora se primetiti odsustvo neposrednosti i potencijala da se uz bilo koju od ovih numera i za dvadesetak godina na metal žurkama mlatara glavom kao uz Davidian ili Walk.
Zbog toga će Wrath više ostati zapis onoga što su LoG mogli učiniti nego potvrda njihove superiornosti u svetu teških distorzija. Svirački, produkcijski, pa i aranžerski bez mane, ova ploča je mogla postati moćan manifest američkog metala u prvoj deceniji tekućeg milenijuma, samo da su virdžinijske bradonje i na zarazne udice obratile pažnju kao na sve ostalo.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
1 (gost)
| 16.03.2009. 12.04.02
2006. godina je izmedju ostalog ostala zapamcena i po izlasku Mastadonovog Blood Mountaina i LoG-ovog Sacramenta. Ta dva albuma su bila pravo osvezenje za komercijanlnu, i ne samo komercijalnu, metal scenu. Sa nestrpljenjem sam cekao na izlazak novih albuma ova dva benda i nadam se da autor nije u pravu kada opisuje Wrath kao korak nazad za LoG, ali sudeci po prvom singlu, to je upravo ono sto se desilo.
-
Kleo (gost)
| 16.03.2009. 12.26.50
Ja sam ta sira publika kojoj su se obracali proslim albumom i bas mi je zao sto su melodije gurnute u zapecak... jesu to oni ali neki Redneck bas bas fali
-
Nikola (gost)
| 16.03.2009. 12.26.55
Mala ispravka - Set To Fail je drugi singl, prvi je Contractor. :-)
Inace, odlicna srocena recenzija, i ja nesto slicno osecam dok slusam ovaj album - svidja mi se, ali nije to to (iliti mogu oni to bolje).
-
Ghostface Z-la (gost)
| 16.03.2009. 15.35.11
Lamb of God su ocito preuzeli publiku od pokojne Pantere u americi, samo sto su za bar tri klase losiji/dosadniji bend.
Meni su raniji albumi bili simpaticni ali album sa kojim su se probili su mi predosadni.
Bas su neki metal ekvilent Hatebreed-a nekako, music for the dim-witted to drink cheap beer, driver Camaros, and yell "Woooo!" to. :D
-
goxy (gost)
| 16.03.2009. 18.50.36
Lamb of God nimalo ne lice na Panteru i svako ko tvrdi nije slusao jedan od ova dva benda kako treba! Panterini breakdowni su bili mnogo brzi i kraci, sto kod Lamb of Goda uopste nije slucaj. Jedino sto ovi bendovi imaju zajednicko su to sto imaju groove, ali svaki drugi moderni metal bend to ima, zar ne? Svi kao papagaji porede ova dva benda umesto da malo obnove gradivo (ako su ga ikad i stekli) pre nego sto krenu da iznose ove neistine. Sto se tice novog albuma, on je svakako njihov najbolji u karijeri i tu se u vecini slazem sa recenzijom, osim da nema hitova. Ja sam ubedjen da ce ovaj album postati klasik, a za par godina cemo videti ko je u pravu.
-
Ghostface Z-la (gost)
| 16.03.2009. 20.21.04
nism rekao da lice na Panteru, vec da im je slicna publika i namena. Procitaj opet brajko. :) Ja svakako nemam nista protiv benda, nije sporno da su dobri u tome sto rade, ali od 150 ukusa metala oni su vanila. Dosadno mi je jednostavno, jedva mogu sebe da nabedim ceo album da pustim a da se ne smorim.
-
goxy (gost)
| 16.03.2009. 20.50.12
Nisam na tebe mislio, ne znam sto si nasao prozvanim. Tvoj ukus je tvoja stvar i to ne bih dovodio u pitanje, iako se nimalo ne slazem, narocito za one "tri klase". A vanila mozda jeste osnovni ukus, ali je meni najbolji. ;) Mislim, nemam ja nista ni protiv Ninciceve recenzije, covek je prilicno dobro upucen u stvari o kojima pise, ali pominjanje Pantere mu nije trebalo, jer je 1) opste mesto, 2) netacno.
-
Anoniman (gost)
| 16.03.2009. 21.05.58
"Bas su neki metal ekvilent Hatebreed-a nekako, music for the dim-witted to drink cheap beer, driver Camaros, and yell "Woooo!" to. :D"
A Pantera to nije? :DDD
-
zivan saramandic (gost)
| 17.03.2009. 03.26.05
lamb of god su dosadna pantera, a ova recnezija je sasvim ispravna.
-
najgorost (gost)
| 17.03.2009. 07.50.47
ej al za mene je i pantera bila dosadan bend!
-
Mastodon (gost)
| 17.03.2009. 12.10.18
Cim nema evrovizijskih melodija, odmah ne valja... Ma nemojte! Album razbija!!
-
Ghostface Z-la (gost)
| 17.03.2009. 22.31.29
@anoniman
naravno da jesu :D
Ali su Pantera mnogo zanimljiviji bend meni i ljudima koji su slicnih godina. :)
Sviracki su mnogo bolji i pesme su im daleko bolje bile. imo.
-
Boris (gost)
| 14.04.2009. 10.52.39
Da li ima kod nas da se kupi original albuma? U Mamutu ili tako neshto... Ajd javite,hvala unapred
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.